Predvorje

Predsoblje je tranzitna zona za mog psa. Kad ulazimo u kuću, tu joj brišem šape, skidam ogrlicu, pa puštam u dnevnu sobu i pritvorim vrata. Kad krećemo u šetnju otvaram vrata, puštam je iz dnevne sobe u predsoblje po kom nervozno šparta dok joj stavljam ogrlicu i povodac... Predsoblje je za nju čudesna soba, predvorje početka zabave ili povratka kući. Otvaranje vrata ka predsoblju predstavlja signal da se nešto dešava, da je očekuje promena i nova avantura.

Kada ostaje sama kod kuće uvek joj u kuhinji dam neku poslasticu da žvaće, pa neprimetno šmugnem preko dnevne sobe u predsoblje, zatvorim sobna vrata za sobom, obujem se, izađem i zaključam ulazna vrata. U povratku se izujem, okačim jaknu, raspremim šta imam iz torbe pa tek onda otvorim vrata dnevne sobe iza kojih ona željno čeka da mi se obraduje. Znam da bi njeno radovanje otežalo sve te neizbežne i dosadne ljudske rutinske radnje. Zato kada kročim u dnevnu sobu, spremna sam i samo njena. Pozdravljam je, mazim, pitam šta je radila. Ona maše repom koji samo što ne otpadne od radosti i radoznalo njuši sve novo što unesem u kuću.

Iako je već odrasla i prilično velika, i dalje je ubeđena da može da mi sedi u krilu. Svaka trunka moje pažnje rezultira njenim oduševljenjem, umiljavanjem ili igrom. Ona zna: da sedne, da legne, da da šapu (jednu pa drugu), da dođe kad je zovem (osim napolju kada je koska na koju naiđe ipak prioritet), da čeka dok ne spustim činiju s hranom i pokažem joj da može da počne da jede... Ona zna da, kada joj je hitno da ide napolje, stane pored vrata ka predsoblju i netremice gleda u mene. Ona zna da kad odem, sigurno ću se vratiti. Zna da će dobiti hranu i vodu, zna da na mene može da računa. Ona zna da ne mora da brine. Ona ne ume da brine, i na tome joj beskrajno zavidim.

Često se pitam da li i o čemu razmišlja. Kakvo je njeno viđenje sveta? I baš danas, kada sam se vratila kući a ona me je po stoti put čekala iza tih vrata između dnevne sobe i predsoblja, dok je strpljivo pribijala njušku uz ivicu vrata slušajući me kako izuvam cipele, pomislih kako sam ja tom psu biće koje nestaje i iznenada se pojavljuje niotkud, donoseći hranu ili poslastice, na čudesan način dolivajući vodu u činiju, i zapitah se dokle njena svest dopire. Kada me nema u kući, ona legne i spava, sigurna sam, a kada dođem ona slavi moj povratak. Njen opstanak u potpunosti zavisi od mene. A njena vera je bezgranična.

I misleći o tome kako ja za nju nestajem i pojavljujem se i kako je moje izbivanje za nju potpuna nepoznanica, i misleći o njenoj veri i o granici njene svesti, pomislih šta se krije iza predvorja svesti do kog čovek ima pristup, i šta kriju sva nestajanja i dolasci koja mi vidimo. I da li iza tih vrata stoji neko dete kom smo mi samo kućni ljubimci.

Ta, mani me!

 

(Malo drugačije viđenje manastira Tumane)

Nakon velikog parkinga pretrpanog kolima i autobusima, prvo na šta se nailazi su dva kioska sa hranom i pićem pored kojih je toalet u zasebnoj kućici. Kabine odvojene metalnim vratima i u svakoj čučavac kome se prilazi preko mokrog poda gde se blatnjavi otisci cipela mešaju s mokraćom. Ispred kabina su dva lavaboa. Ruke se mogu oprati vodom, za hrabrije čak i sapunom, onim raskiseljenim koji je spušten na natopljeni žuti sunđer za sudove. Ubrusi i toalet papir nisu videli ovo profano mesto. Toalet je mesto gde se čovek podseća svoje pogane prirode, pa zašto bi tu postojao bilo kakav trag udobnosti da ga zavede da to smetne s uma.

Par metara dalje je manastirska kapija. Ona ubogost toaleta u potpunoj je suprotnosti sa raskoši koja ovde vlada. Celo dvorište manastira je popločano i u njemu se baškare besprekorne i bogate zgrade kompleksa. Između njih na padini žubori vodopad koji se sliva preko kamenog zida, ptice pevaju u duetu iz velikih kaveza sa obe strane njega. Leje negovanog cveća i rastinja, klupe i, visoko iznad, niz šarenih košnica. Onda sigurno ima dobrih manastirskih pčelinjih proizvoda. Na sve strane su uredno postavljena obaveštenja da je nošenje maske obavezno, jer pandemija je u jeku. Ljudi stoje skrušeno na ulazu u crkvu dok sa razglasa odzvanja molitva. Poslušno nose maske i skidaju ih samo da bi celivali ikonu.

Manastirska prodavnica je bolje opremljena od bilo koje turističke atrakcije u Srbiji. Tu su sveti melemi, svete tinkture, bočice raznih svetih vodica i ulja, svete ikone, svete mirišljave jelkice za auto... Za čudo, kada se bolje pogleda etiketa svetih melema, u njihov sadržaj ne ulaze sveti proizvodi iz svetih manastirskih košnica. Njih za potrebe manastira proizvodi firma iz oko 100 km udaljenog Bačkog Petrovca. Ali, sudeći po raskoši koja unutar zidina dominira, prodaja dobro ide.

Odmah pored crkve je i druga kapija koja izlazi na potok. On je na tom delu pripitomljen i usmeren u lepo ozidano korito, koje se prekida odmah nakon manastirskih zidina gde se vraća u svojim krševitim, zaraslim tokovima. Ali tu gde je zauzdan, u malom rukavcu plivaju labudovi, dok se prekoputa okreće  točak vodenice. Između su stolovi gde se hodočasnici mogu odmoriti i okrepiti hranom i pićem kupljenim u manastirskim kioscima. Ali to nije sve. Manastir ima i mini ZOO vrt. To se oseća već tu, kod potoka, a miris vodi malo uzbrdo gde se putnik susreće s tužnim prizorom. Okružene raskošnom prirodom koja buja svuda oko njih, kozice, lame i magarci tužno stoje u svojim malim, kompletno zabetoniranim zatvorima. Ta božja bića otrgnuta od prirode svedoci su manastirske raskoši i ljudske surovosti.

Staza od ZOO vrta vodi u brdo do isposnice pustinjaka Zosima. I tek tu, u veličanstvenoj, gustoj šumi, konačno se može čuti božja reč i videti božje delo. Elegantna bukova stabla šire svoje raskošne krošnje koje su dom ptica čijom pesmom odzvanja ovaj božji hram. Kroz pastelne boje lišća prodiru i trepere sunčevi zraci raskošnije nego kroz najskupocenije crkvene vitraže. Miris šume i obilje kiseonika opija bolje od tamjana. Nakon petnaestak minuta hoda stiže se do isposnice. To je minijaturna pećina, velika tek toliko da čovek može da se zavuče u nju i sedne, iz koje dopire svežina, zahvaljujući „prozorčiću“, malenom otvoru pri vrhu kroz koji se zeleni šuma i struji svež vazduh. Nije teško zamisliti Zosimu kako ovde tihuje u božjem naručju. U takvoj šumi takve energije čovek ne može a da ne oseti skrušenost pred veličinom prirode i zadivljenost njenim tvorcem. Sklad prirode obuzima čula i duh, lako nam je da mu se prepustimo i osetimo da smo deo nje, da smo kap u potoku-brzaku, list u šumi, trunka u zemlji... Taj sklad je slika savršenstva koje se može narušiti jedino ljudskom intervencijom.

Upravo za to pobrinuo se manastir koji je asfaltirao put do isposnice, ispred nje napravio ogroman parking, deo oko pećine obilno zalio betonom i sazidao odmah pored bogatu manastirsku kuću. Po nekim predanjima, manastir Tumane dobio je ime po dotičnom Zosimu koga je slučajno ranio Miloš Obilić, pasionirani lovac. Začuvši šušanj u šumi, ovaj junak je odmah odapeo strelu, da bi, na svoj užas, prateći trag krvi, ugledao ranjenog starca. „Tu me mani“, reče Zosim dok ga je Obilić nosio ka svom dvoru ne bi li mu izvidao ranu, „i pusti me da umrem“, baš na mestu gde je sada manastir. Da je danas tu, kraj svoje betonom zalivene isposnice ispred koje ljudi ostavljaju novac, stari Zosim bi sigurno dobio napad anksioznosti. Religija je još jednom uspela da zaseni veru.

Tatu-advertajzing

 

Od zujanja nisam ni stigla da pomislim na bol. Ležala sam na hirurškom krevetu dok je tatu-majstor sedeo iznad moje glave. Nisam mogla da ga vidim, samo me je povremeno hvatala jeza od struganja njegovih gumenih rukavica po mom čelu. Povlačio bi palcem leve ruke mesto suprotno od onog koje je tetovirao. Pre toga mi je namazao kremu na bazi lidokaina koju sam morala da doplatim.

- Bez lokalne anestezije dobijaš punu cenu za oglas, ako hoćeš anesteziju, to ti je 1200 dinara po aplikaciji. U tom slučaju bolje da sve odradimo odjednom, jer ako pravimo pauzu i treba ti još anestezije, to ti je onda još 1200 dinara - ozbiljno mi je izdeklamovao pravila pre nego što smo počeli proceduru.

-Rekoše mi da ne mogu da biram reklamu – procedih kroz zube, nadajući se da će shvatiti da je to više pitanje nego konstatacija.

-To je pravilo. E sad, među nama, mogao bih malo da utičem da baš ne dobiješ nešto nakaradno, tipa preparat za erektilnu disfunkciju. To bi bilo 2000. Među nama - i pogleda me značajno preko naočara.

-Nema veze, kad me već žigošeš, sve jedno mi je da li ću na čelu nositi reklamu za čokoladu ili za haj-tek pomije - rekoh odmahujući, na šta se on nasmeja, pa ozbiljno konstatova:

-Znaš da ja nemam mnogo veze s tim, samo radim svoj posao.

-Znam, znam... Svi mi samo radimo svoj posao.

Dok me je tetovirao mljackao mi je pored uveta i to se čulo čak uz zujalicu. Na trenutak sam pomislila da nešto jede, u šta me je ubrzo uverio miris nekog dobro poznatog konzervansa iz mesnih prerađevina koji me je zapahnuo.

-Jel imaš puno posla?

-Ne pitaj, evo, nisam stigao da doručkujem a sad je prošlo tri popodne. Ljudi se samo ređaju. Kad smo počeli, imali smo po dva-tri klijenta na dan, sada radimo u dve smene nas šestoro i svi termini su nam puni.

-Jel vam Kompanija pošteno plaća?

-Kasne s uplatama mesec i više, ali na kraju legnu pare. – Na trenutak je ugasio mašinu da bi bio siguran da ću razumeti: - Ni tebi neće odmah stići, da znaš! Daj im par nedelja.

-Par nedelja je maksimum koji mogu da im dam. Ako do tad ne dobijem pare, moraću cela da se istetoviram.

Kad je završio, nažvrlja mi na brzinu ime antibiotske kreme koju treba da nanosim sledećih par dana, a dok je sledeći klijent već bio na stolu, dodade da obavezno mažem pantenolom da mi se ne bi napravile kraste, skenira mi lični kod na vratu i bukvalno me izgura napolje.

Ušla sam u lift i tek se tu pogledala u malo, okrnjeno ogledalo, jedva našavši delić koji nije potpuno bio prekriven nakaradnim i polupismenim grafitima. Pivara Rog, pisalo je na sredini iskošenim slovima, a sa desne strane stajala je visoka krigla s pivom koje se preliva i jedan izuvijani, ovnovski rog.

Nisam loše prošla, pomislih s olakšanjem, svesna apsurda da na čelu nosim reklamu za napitak koji nikada nisam volela.

Napolju su mi prijali hladnoća i retke pahulje koje bi put našle do mog užarenog čela. Na putu do kuće sve je više bridelo, da bi potom počelo da boli. Ljudi su promicali zamišljeno, uglavnom gologlavi. Oni koji su nosili kape, morali su da ih povuku unazad, kako bi čelo bilo potpuno vidljivo. U suprotnom, rizikovali bi tužbu zbog prikrivanja plaćene reklame i prinudnu naplatu celokupne sume sa kamatom. Prošle godine u ovo vreme bili su retki oni sa tetovažom na čelu, a sada je situacija bila obrnuta – skoro da je bilo nemoguće videti ikoga bez nje. Osim u bogataškim četvrtima.

 

*

Sve je počelo s reklamama na autobusima. Prvo su ih dugo vremena stavljali na donji deo, ispod prozora, pa bi se povremeno pojavio neki originalni dizajn sa neravnim ivicama koje bi pomalo prelazile i na prozore. Gradski transport je dobijao dobre nadoknade za njih, koje, nažalost, nisu odlazile na unapređivanje prevoza, već u džepove tada državnih čelnika, a sad vlasnika Kompanije. Onda sam jednog dana ušla u autobus i sela pored prozora, da bi ubrzo osetila bol u očima. Shvatila sam da gledam kroz mrežu. Bilo je nemoguće gledati kroz prozor duže od minut. Kada sam izašla osmotrila sam bolje autobus: bilo je ceo prelepljen reklamama.

Prokomentarisala sam to po ulasku u kancelariju, na šta je kolega odgovorio da je to „posebna nalepnica koja spolja deluje neprozirno, ali se sa druge strane sve vidi”.

-Pa nije baš da se sve vidi, naziru se obrisi, odvratih. -I pritom baš smeta.

-Pa šta, ionako se kratko voziš, a šta ima i da gledaš!, frknu.

-Tek sam jutros shvatila da mi je najbolji deo dana dok se ujutru vozim do posla. Obično sednem do prozora i gledam napolje, to me baš opušta.

Belo me je gledao pa sam prestala da objašnjavam. Ali osećaj me nije varao. Ubrzo su svi autobusi bili oblepljeni reklamama. Potom su prešli na zgrade. Kompanija bi slala tipske dopise skupštinama stanara s predloženim nadoknadama. Gotovo sva stepeništa su plakala za krečenjem, ulazna vrata u većini zgrada bila su u stanju raspadanja i svaki ulaz imao je svoje male havarije koje je trebalo rešavati a koje niko nije mogao da finansira. Kompanija je nudila rešenje.

 

Jovan je ležao poduprt gomilom jastuka u svojoj bolesničkoj postelji i posmatrao radnike kako brzinski peglaju rupičaste folije po prozoru.

-Ne brini, tata, otvoriću ti prozor čim završe da možeš da gledaš napolje, tešila sam ga, primetivši da samo što nije zaplakao. Već je skoro pola godine bio vezan za krevet, i taj prozor mu je bukvalno bio celi svet.  

-Ma samo da što pre odapnem. Pre nego što počnu i po nama da lepe reklame, reče drhtavim glasom.

Pomislila sam kako će mu zima i zatvoreni prozori teško pasti, ako uopšte preživi. Terapija je bila izuzetno skupa i nisam bila sigurna koliko ću još moći da priuštim. Već sam odvajala stvari po kući koje bih mogla da prodam. Socijalno i zdravstveno osiguranje bili su sad već uveliko stvar prošlosti. Do nedavno su kako-tako opstajali, ali otkako je sve palo u ruke Kompanije, samo najbogatiji su mogli da priušte lečenje. Penzioni sistem je nestao preko noći. Jovan nikada nije dobio penziju za koju je radio skoro 60 godina. Prag za penzionisanje se sve više pomerao, i njegovu generaciju su gonili kao magarca pomoću štapa i šargarepe. Počeo je da radi u osamnaestoj i fakultet je završio dok je radio. Bio je vrhunski tehnolog, svuda tražen. Sve dok se nije razboleo. Sada ga više niko ne zove.

Kada se majstor završio otvorila sam prozor.

-Ne smete ga držati otvorenog više od 15 minuta, takva su pravila, doviknu mi sa skele.

 

*

Lola me je čekala ispred kafeterije dok joj se na sred čela baškarilo veliko oko. Veni, vidi, vici pisalo je iznad, i Optika Kristal ispod. Kad me je ugledala nije mogla da zadrži smeh.

-Pa gde te nađoše s tim pivom! Jesi li im rekla da si zakleti anti-pivopija?

-Kao da me je neko nešto pitao. Ćuti, mogla sam da dobijem reklamu za erektilnu disfunkciju.

-Jao, to je i meni rekao lik koji me je tetovirao. Verovatno ti to kažu da se pripremiš na najgore, pa ti posle lakne kad vidiš šta su ti naškrabali.

-Juče su mi legle pare, u minut do dvanaest. Sad bar mogu da platim Jovanu terapiju za narednih par meseci.

-Par meseci? A Pivara Rog će ti visiti na čelu godinu dana, reče Lola, i poslednji trag osmeha joj nestade s usana.

-Proći će. Pravo da ti kažem, postalo mi je sve jedno.

Sele smo na kafu i Lola mi je pričala o drugarici neke drugarice kojoj je isteklo godinu dana koliko Kompanija svakog obavezuje da zadrži tetovažu na čelu, pa je otišla na lasersko uklanjanje. Ono košta 12000, osim ako se ne obavežeš da ćeš nakon mesec dana doći na novu tetovažu. U tom slučaju Kompanija snosi troškove intervencije. Navodno su tražili stručno mišljenje koliko je vremena potrebno da se koža oporavi i rečeno im je od mesec do 45 dana. Zaokružili su na mesec. Ni dana više. U suprotnom, plaćaju se penali.

Lola živi sama sa sedmogodišnjim sinom, jedva namiče kraj s krajem. Kada je pre pet godina uvedeno pravilo da svako mora imati lični kod na vratu, postalo je nemoguće raditi bilo šta van sistema. Do tada je Lola krpila rupe u kućnom budžetu radeći po tri posla istovremeno, ispod žita. Onda je Kompanija ukinula papirni novac, uvela skenere i kamere svuda, i povezala svoj sistem sa sistemom Banke. Banka, preko koje su prolazile sve finansijske transakcije, koje bi se, na kraju, slile u kasu Kompanije, uvela je Izopštenje kao kaznu za svaki neprijavljeni rad i prihod. Izopštenje je isto što i smrt. Bez registracije u sistemu život je praktično nemoguć. Ako želiš da kupiš hamburger na kiosku, prodavac je dužan da skenira tvoj lični kod. Ako te nema u sistemu, nema ni hamburgera. Ako si u sistemu, novac za hamburger se skida direktno s tvog računa u Banci. Ako jedna osoba plaća više hamburgera za više osoba, prodavac je dužan da skenira kodove svih. Kod se skenira pri ulasku u zgradu u kojoj živiš. Pri ulasku u bilo koju drugu zgradu ili instituciju. Kod se skenira na vratima autobusa, taksija, u samoposluzi na samouslužnoj kasi, na operacionom stolu, kod pedikira, na pijaci...

Nije mnogo prošlo pre nego što se neko dosetio proste trampe – roba za robu ili uslugu. Onda je Kompanija povećala kontrole i donela dekret o Izopštenju. Ubrzo su sve češće postale scene ljudi koji mole za hranu ali niko ne može da im je proda, a oni koji bi im je dali, ubrzo bi i sami postali ti koji prose. Kada bi kolabrirali na ulici, Kompanija ih je kupila u posebna vozila. Niko ne zna šta se s njima događalo. Nakon samo mesec dana niko se više nije usuđivao da prekrši pravilo Kompanije. Ali došlo je do strašnog raslojavanja.

Šačica najbogatijih i najlojalnijih Kompaniji lepo je živela. Ostali nisu imali mnogo izbora. Kompanija je svima obezbeđivala dnevni minimum hrane, i to je sve. Ko je imao posao, mogao je da preživi, ukoliko nije imao dodatne izdatke. Ko nije imao posao, bio je potpuno u milosti Kompanije. Za njih je organizovan premeštaj tamo gde je su bili potrebni – na plantažama, farmama ili mega-fabrikama. Nove mogućnosti za zaradu su se otvorile kada Kompanija više nije imala reklamnog prostora. Sve fasade, vozila, čak i stabla drveća bili su prekriveni reklamnim panoima.

Prošlo je tačno godinu i po otkako je pres-centar Kompanije objavio vest o novom načinu plaćenog oglašavanja – tatu-advertajzingu. Na sve strane čulo se negodovanje. Niko ni o čemu drugom nije pričao nego o suludoj ideji da nam tetoviraju reklame na čelu. U gradu je bilo kao u košnici, na sve strane se zujalo i u jednom trenutku je delovalo da će situacija eskalirati. Došlo je do par ekscesa, nekoliko grupica je demoliralo neke reklamne panoe u centru. Ubrzo su njihovi vinovnici nestali i niko nije znao gde su. Onda su počeli da se pojavljuju prvi tetovirani. Prvi kog sam ja lično videla bio je stariji čovek koji je prelazio preko Trga pognute glave, s rukama u džepovima. Na čelu je imao reklamu za Mirozepam, veoma popularan novi antidepresiv, za koji se ubrzo ispostavilo da uništava nervni sistem, i koji je upropastio zdravlje mnogih, između ostalih i mog Jovana. Dok je hodao preko Trga, svi koji su mu išli u susret bi zastajali i gledali ga. On je žurio poguren, kao da mu sve te tuđe oči izazivaju bol. Pitala sam se koja li ga je muka naterala na taj potez...

Nije mnogo prošlo a da već nije bilo ništa čudno videti nekoga sa tetovažom na čelu. Pored mene su promicali ljudi koji su šetali reklame za personalizovane mobilne uređaje, blind-vrata koja se otključavaju pomoću ličnog koda, čistače koji primaju glasovne komande, prečišćivače vazduha s mirisima prirode po izboru i razne zdravstvene i kozmetičke usluge. Čak i moji prijatelji, koji su bili žestoki protivnici tatu-advertajzinga, odlazili bi na žigosanje, kako smo to među sobom zvali. Pomoću naknade koju je isplaćivala Kompanija uspevali bi da pokriju zaostale rate kredita, ili da daju učešće Banci za novi kredit. I ja sam bila ubeđena da nikada neću dozvoliti da me žigošu. A onda se razboleo Jovan.

 

*

Kada je Jovan ugledao Pivaru Rog na mom čelu, pobesneo je kao nikad do tad.

-Da li si ti normalna? Zašto si to uradila?

-Tata, ne drami. Nisam ni prva ni poslednja. Važno je da smo živi.

-Ne treba mi ovakav život! Zar da doživim da mi dete žigošu kao stoku da bih ja mogao da preživim?! Što me ne pustiš da umrem na miru?

-Hajde tata, svejedno bih morala da se istetoviram da ti platim sahranu!

-Ne glupiraj se, nije mi do šale. Mislio sam da ne mogu da padnem niže od ovoga, a sad vidim da je moguće.

Dramio je ceo dan, ali s obzirom da je do tad bio u potpunoj letargiji i uglavnom ćutao i zurio u jednu tačku u svojoj mračnoj sobici, bilo je nečeg pozitivnog u tome što ga je moja Pivara Rog drmnula kao elektrošok.

Otišla sam do kupatila i prišla ogledalu. Čelo mi je oteklo a oko natpisa se pojavilo tako jako crvenilo da je bio skoro nečitak. Oprala sam ruke i namazala antibiotsku mast. Otok je pulsirao dok sam Jovanu spremala večeru. Kad sam mu donela tacnu sa hranom, krio je pogled od mene. Znala sam da mu je neprijatno pa nisam ostala s njim dok je jeo.

Tokom noći morala sam da ustajem više puta i stavljam hladne obloge i još jednom sam namazala antibiotsku mast. Ujutru je otok malo splasnuo. Čula sam se s Lolom, i ona mi reče da je njoj bilo isto. Tatu-majstori izgleda ne stižu da sve temeljno dezinfikuju nakon svakog klijenta. Njen kolega je imao gadnu infekciju, završio je u bolnici, i na lečenje mu je otišao sav novac koji je dobio za reklamu.

 

Kada sam se tog dana vratila s posla, komšija me je čekao ispred vrata koja su bila otvorena.

-Odveli su Jovana, reče.

-Kako? Kuda? Ko?

-Došlo je obezbeđenje Kompanije. Probao sam da im objasnim da je čovek bolestan, ali samo su me odgurnuli. Ali ni Jovan mi nije bio od pomoći. Urlao je na njih, gađao ih čime je stigao...

-Ali zašto su došli?

-Cepao je foliju na prozoru i vikao. Opleo je sve, i Kompaniju, i Banku, i lopovski sistem... Kad je počeo da vrišti nije mogao da se zaustavi. Pocepao je prvo foliju sa svog prozora, pa je prešao na ostale. Kad sam čuo kako viče došao sam, vrata su bila otključana...

-Da, on insistira da mu ostavim otključano ujutru kad krenem na posao, rekoh.

-Ne pamtim kad sam ga video takvog. Psovao ih je na sva usta. Jedva je stajao na nogama, ali je besno cepao foliju, idući od prozora do prozora. Kamere su ga usnimile i vrlo brzo pojavilo se obezbeđenje Kompanije.

-Jesu li ga tukli?

-Onaj krupni ga je ošamario. Iskočio sam da im objasnim da je čovek bolestan, pa sam i ja popio šamar. Onda su ga dohvatili za ruke i bukvalno izneli napolje. Odvezli su ga u crnoj marici.

 

Jovana više nikada nisam videla.

 

Он, приповетка

Он

Те ноћи сијао је највећи месец, каквог не памти. Враћао се кући околним путем, кроз поље, па стазицом преко малог луга, поред речице и преко моста. Све се јасно видело као у сред дана. У шумарку, на грани, чучала је велика ушата сова и посматрала га буљавим очима. Потом је узлетела и обрушила се на нешто што шушну у жбуну. Када је стигао до моста, призор реке посуте сребром натерао га је да застане, и бог зна колико времена је провео, стојећи уз ограду, хипнотисано зурећи у игру сенки и светла. Са неба се смејао месец, уживајући у својој моћи над сићушним људским бићем.

Када је стигао до града, улично светло убило је магију. Но тај осећај спокојства живљења задржао се и надахнуо га, као ништа до тад. Једва је дочекао да се докопа радне собе, сео је за своју стару, разрађену писаћу машину и речи су саме налетеле као бујица. Није размишљао, само је писао, као да му се нека виша сила увукла у прсте и типкала по машини, без његове контроле. Имао је осећај као да ради најбитнију ствар на свету, као да му се читав космос слио у прсте. Чело му је било ужарено, образи зајапурени, у позадини свести постојао је наговештај глади и жеђи, али стваралачки налет је угушио сва спољна чула. Заплет се сам од себе уплео и расплео. Главни лик је био тако реалистичан, као да је стајао покрај њега у соби, само што га није чуо како дише...

Било је већ увелико јутро када је подигао главу са писаће машине. Од неудобног положаја укочио му се врат а руке утрнуле. Али у машини је стајао последњи лист са његовом приповетком, а остатак папира уредно сложен поред. Извукао је папир с ваљка и ставио га на гомилу. Иако је изгарао од жеље да прочита своју причу у којој је током ноћи сагорео, био је свестан да мора да се прво посвети свом телу. Испљускао је лице хладном водом и приставио лонче за кафу. Ставио је две кришке хлеба у тостер и посегнуо за фрижидером. У том тренутку огласило се звоно на вратима.

-Добро јутро, рекао је човек средњих година, у смеђем мантилу, са сивим шеширом на глави.

Био му је познат, али није могао да се сети откуд.

-Добро јутро, одговорио је трудећи се невешто да прикрије збуњеност.

-Мислио сам да ме очекујете. Крунић. Тихомир Крунић.

Телом су му прошли жмарци. Тихомир Крунић је име које је одзвањало целе ноћи, име главног јунака његове приче. И сад је одједном схватио одакле му је и лик познат. Тај бледуњави лик са водњикавим, плавим очима и светлом, проређеном косом.

-Откуд ви овде?, упитао је полако, отежући сваку реч, пребледео.

-Па по препоруци, заказано је. Речено ми је да вас посетим у суботу тачно у 10 сати пре подне. Делујете ми изненађено... можда да померимо термин...

-Не, не, таман посла, баш непристојно од мене, молим вас – и показа му руком да уђе.

-Почео сам да спремам доручак, да ли сте ради да ми се придружите? Тост са маслацем и медом и кафа, није ништа луксузно али прија...

-Радо ћу вам се придружити на кафи, а ви слободно доручкујте, не обазирите се на мене.

-А, ако смем да питам, ко вам је дао моју адресу?

-Како ко, па Самарџић. – поново га облише трнци. Самарџић је споредни лик из приче, који је саветовао Тихомира Крунића да посети психоаналитичара који би могао да му помогне да превазиђе своју фобију.

-Ви имате манију гоњења, рече, решивши да прихвати игру. Само што није баш био сигуран ко му је главни суиграч.

-А, дакле причао вам је Самарџић. Фин човек, кад нешто обећа заиста можете рачунати на њега.

-Волео бих ипак од вас да чујем. Ви најбоље знате шта вам се дешава.

-Нисам сигуран да знам. Али свакако ћу покушати да објасним. Знате, он ме прати. Свуда је. На улици, у радњи, и кад дођем кући и затарабим врата, он је ту.

-А ко је он?

-Ех, кад бих само знао... нос би му разбио. Али знате, ја га никада нисам видео. Само знам да је ту. Сигуран сам. Осећам како ми претећи дише за врат. Или једноставно зури у мене. Он мисли да ја не примећујем, али ја знам!

-Јел' покушао да вас повреди?

-Да ме повреди? Мислите физички? Не, осим што по неки пут осетим дашак ветра кад прође поред мене, или што осећам његово присуство, није ме физички напао. Али исто тако, откако се појавио, ја више нисам свој. Не знам како да вам то објасним, као да моје мисли више нису моје. Ја више нисам способан ништа да радим. Као да он вуче све кончиће. А ја сам лутак...

-Можете ли да ми опишете како је текао ваш јучерашњи дан?

-Да... Пробудио сам се у шест и тридесет, он ми је седео поред кревета. Рекао ми је да обучем светло плаву кошуљу. Ја сам хтео белу, али он је био неприкосновен. Нисам имао избора... - како је Крунић причао, тако су му се жмарци све више пели уз леђа. Све то је било у његовој приповеци.

-Ја сам хтео барена јаја за доручак, али руке су саме кренуле ка конзерви месног нареска и отварачу... не подносим месни нарезак. Не знам ни откуд та конзерва у мојој кухињи. Сваки залогај ми се гадио.

-Кад сам кренуо из стана ка радњи, ишао је корак иза мене. Пар пута сам намерно застао на степеницама, да видим да ли ће се закуцати у мене, али застао би и он, као да је и пре мене знао кад ћу стати... - причао је узбуђено Крунић, разрогачених очију, док му се зној сливао низ чело.

Тост који је стајао на тањиру испред њега већ се био охладио. Трудећи се да прикрије нервозу, заграбио је меда из тегле дрвеном кашичицом и пустио га да се у врлудавој нити слива на хлеб. Крунић је застао, дохватио шољу с кафом обема рукама и сркнуо, па је спустио на сто, и даље је држећи, као да жели да се огреје.

-Јел' вам хладно?

-Руке су ми стално хладне, баш ми прија ова кафа. Право да вам кажем, сада када могу вама да испричам све ово, осећам неко олакшање.

-А јел он сад у соби, са нама?

-Чудно, али тренутно не осећам његово присуство.

-Колико дуго све то већ траје?

-Има недељу дана. Сваке вечери идем у кревет верујући да га сутрадан више неће бити, али кад се пробудим, увек с ужасом схватим да је још ту, да зури у мене, диктира ми шта да радим...

-И кажете, тренутно га нема?

-Нисам скроз сигуран, али немам тај осећај... Имате ли нешто против да још мало поседим? Право да вам кажем, плашим се да се вратим кући.

-Наравно, само седите. Јел имате некога код кога бисте могли да одете на пар дана? Рођака, пријатеља?

-Могао бих да одем код моје старе тетке, ионако би требало да је посетим, али страх ме је да ће ме он навести да урадим нешто што не желим... Знате, ја буквално нисам свој...

-А да се договоримо овако: да одете поподне до тетке, само на пар сати. Трудите се да причате само о њој, или о неутралним темама, па да се видимо овде у понедељак, на пример у 6 ако одговара?

-То бих могао да изведем. У понедељак у 6, одговара, таман кад затворим радњу...

-Даћу вам моју визит-карту, ако буде хитно, можете ме позвати на овај број, то је моја ординација на Институту, тамо сам до четири, а од пола пет на овај кућни – рече, показујући бројеве кажипрстом.

-Имате ли ви визит карту?

-О, свакако, свакако, извињавам се, требало је одмах да вам је дам... - рече, расејано тапкајући по џеповима сакоа, на крају извлачећи једну из малог унутрашњег џепа.

-Онда се видимо у понедељак, а ви се трудите да се не бринете, и да осмислите себи ситне обавезе којима ћете окупирати ум, - рече, пружајући му руку и пратећи га до врата.

*

Чим је Крунић изашао, попео се на спрат и посматрао га како хода улицом кроз мали прорез на завеси. Онда је дохватио хрпу папира поред писаће машине, сео у фотељу и кренуо да чита рукопис. Осећао је као да му коцкица леда шета дуж кичме, устао и укључио грејалицу, иако јој није време, обукао фланелску кућну хаљину, али хладноћа се само још више ширила.

-Како је ово могуће?, помислио је, још увек мислећи да је ово нечија неслана шала, пре него стварни догађај. Шта је заправо стварно? Од прошле вечери и оне месечине све му се чинило нестварним. А Крунић је у праву, идеја за ту причу врзмала му се у глави од прошлог петка, дакле недељу дана... и неким чудом, ноћас се уобличила, на крајње необичан, етеричан  начин. Ово није прва ствар коју је написао, има он за собом доста објављених радова, студија, као  и ситне белетристике која се појављивала у недељним додацима новина, али тај осећај, то надахнуће од ноћас, тако нешто никад није доживео. И то баш он, човек који се бави људском психом, водећи стручњак...

Пре више година објавио је текст у једном стручном часопису чија је суштина била да је сваки човек господар своје судбине, и да и најтежи психички болесник увек може, последњим снагама разума, да се доведе до оздрављења, а да је лекар ту само медијум који му у томе помаже. Сада кад се се сетио тих својих речи, о, како му је то све одједаред зазвучало арогантно!

-Ко је овде сада коме господар?, питао се. И где је та последња трунка разума?

Цела субота му је прошла у благом бунилу, отишао би до полице и узео неку стручну књигу у којој је мислио да ће наћи одговор, па би је после пар минута вратио, узео другу и тако редом. Потом би схватио да није ништа јео, па би отишао до кухиње, почео да спрема сендвич, али би се онда досетио есеја који се бави сличном темом, одјурио до полице и кренуо грозничаво да тражи есеј. Онда би се сетио да је ставио лонче с водом на ринглу, скочио као опарен и одјурио до тамо, да би затекао воду скоро скроз уврелу. Свестан опасности своје новонастале ситуације, решио је да изађе напоље, међу људе, на чист ваздух. Већ је било прошло шест кад је навукао је мантил преко кошуље коју је иначе носио по кући и узео дугачки, карирани плаво-зелени кишобран, након што је осмотрио један црни облак на небу кроз узани прозорчић у предсобљу.

Док је ходао, у џепу панталона  напипао је визит карту.

Тихомир Крунић

Штампар-књиговезац

стајало је на средини, а мало испод у десном углу, ситнијим словима Цариградска 22 и број телефона.

Ноге су саме кренуле.

Крунићева кућа налазила се на самој раскрсници, са малом штампаријом и књижаром у приземљу, и станчићем изнад радње. Стао је подаље, дијагонално од куће, иза једног дебелог, чворноватог храста, и посматрао је, анализирајући. Улаз у штампарију је директно са улице, и вероватно се из ње може доћи и до стана. Са стране, иза ћошка је мала гвоздена капија у белом зиду, ширине обичних врата, из које се улази у двориште иза куће. И, вероватно, из дворишта се може ући у стан…, размишљао је.

Наједном, капија се отвори, Крунић изађе, закључа врата и стави кључ у  једну од две велике саксије са мушкатлама, ону с десне стране. Унезверено се осврте око себе више пута, крене да пређе улицу па се врати, дође до врата радње, лупи се по џепу, извуче кључ и откључа стаклена врата. На тренутак нестаде у мрачној унутрашњости, врати се до врата, окрете натпис тако да Затворено гледа на напоље, поново закључа, осврну се још неколико пута, направи круг око себе, и запути у смеру супротном од великог храста.

Када се уверио да је Крунић довољно одмакао, одвоји се од дебла, опусти кишобран који је несвесно чврсто стегао на груди, одахну, и, глумећи ноншалантност, приђе капији. Сигуран да га нико не посматра, завуче руку у саксију и напипа велики,  гвоздени кључ.

-Боже, шта то радим, рече сам себи, гурајући кључ у браву. Брава цакну и врата се отворише.

Двориште је било узано, поплочано циглом, са старинском чесмом на крају. Уза зид са леве стране од суседне куће, из мале леје џикљала је хортензија, полу-удављена у корову, а од средине бршљан који се пео све до крова. Са десне стране прва врата, са малим стакленим прозором, водила су у штампарију. Кроз прозор се јасно видела преса.

- Дакле друга врата су од стана…, помислио је, и ухватио се за кваку. Закључано. Вратио се до врата од штампарије. Она су била откључана. Одмах по уласку у минијатурни антре, са леве стране стајале су мале, завојите степенице. Потпуно несвесно се попео, и сам се зачудивши којом брзином. На малој галерији на зид се наслањао старински ормар из ког се ширио мирис нафталина, а са стране била су велика, бела, двокрилна врата. Откључано. У предсобљу се осећао устајао ваздух и воњ подгрејаног јела. У кухињи је судопера врвела од прљавих судова. Дневна соба била је препуна разбацаних ствари, а елегантни намештај патиниран танким слојем прашине. Онда му је нешто привукло поглед. Велика витрина од масовног дрвета, са горњим, стакленим делом препуним ситница. У средини три фотографије. Она средња била је фотографија његових родитеља.

*

Хипнотисано је гледао у фотографију, окачивши одсутно свој плаво-зелени кишобран на оближњу столицу. Пришао је витрини, отворио стакло и узео фотографију. Његови родитељи, нема никакве сумње, и он сам код куће има такву фотографију. Мајка насмејана, коврџаве косе, са јарко црвеним кармином, црвеним, јасно је, иако је фотографија црно-бела, отац зализан, са раздељком на страни и уредно подшишаним брковима.

У том тренутку зачу се лупање. Брзо врати фотографију, затвори стакло од витрине и излете у двориште. Сада је већ разазнао да то неко лупа о врата штампарије, са стране улице. Тихо је одшкринуо малу капију, провирио и ишуњао се, пошто се уверио да је улица пуста. Кључ је дискретно вратио, тако што је подигао ногу на саксију да, тобоже, завеже пертлу. Сада је већ кренуо сумрак, што му је помогло да се сакрије, али је, за сваки случај, додатно навукао шешир на очи и подигао крагну на мантилу. Када је стигао до угла, човек који је лупао на врата штампарије викну за њим:

-Извин'те, знате ли можда где је Крунић?

-Жао ми је, не могу вам помоћи, не познајем господина. Али, колико видим, радња је затворена.

-Али рекао ми је да дођем после седам…, вајкао се човек.

Поздравио га је ћутке, додирнувши врх шешира, и наставио даље, прво нормалним ходом, а чим је зашао за ћошак, брзо колико је могао а да не делује сумњиво. Мислио је да узме такси, али је схватио да је боље да отпешачи до куће, кроз центар града. Имао је потребу да комуницира с људима, било како, и тривијално, само да се врати у свакодневну нормалност.

Купио је шибице на трафици, иако му нису потребне, и разменио пар речи с продавцем.

-Деловало је да ће киша, али изгледа да се разведрава, рекао је, и у том тренутку осети као да га је ударио гром.

Кишобран! Где је нестао? Покушао је да реконструише след догађаја и схватио да га је сигурно оставио у дневној соби. Кренуо је назад до Цариградске 22. Међутим, кад је стигао, зауставио се као укопан па улетео у улаз од зграде прекопута. У штампарији је горело светло и Крунић је причао с оним човеком који је малопре лупао.

-Сад нема помоћи, помисли. Најбоље је да оставим тако како је, вратим се се кући и покушам да све заборавим. Ако кренем раније на спавање, можда се сутра пробудим и схватим да сам све сањао.

Трудио се да дише дубоко и равномерно, пратећи ритам бата сопствених корака у пустој улици.

*

У недељу је требало да се види с колегом на ручку у граду, договорили су се још прошле недеље да се нађу и попричају, јер на послу је стално гужва и немогуће је одвојити време за социјализацију. Размишљао је да ли да га позове и откаже, да слаже да се не осећа најбоље (што и није било далеко од истине), али као стручњак, био је свестан да му је тај сусрет итекако потребан у ситуацији у којој се сад налазио. Сам дан је тешко почео, оног тренутка кад се пробудио у цик зоре и присетио свега. Устао је, и онако сањив пришао фотографији родитеља која је стајала на сточићу у дневној соби још од синоћ, пошто је био извукао из старог, породичног албума. Мајчина уста су му се смешила, и иако је одувек волео ту фотографију и тај њен осмех залеђен у тренутку фотографским апаратом, сада је имао осећај да му се подсмева. И очев брк као да се уфитиљио, уврнуо у страну, шеретски, изазовно.

Спремио је себи доручак и натерао се да одседи за кухињским столом довољно дуго да га поједе, без прекида. Када је завршио последњи гутљај кафе, огласило се звоно. Отишао је до предсобља где је стајао велики, црни телефон са седефастим бројчаником, на округлом сточићу с једном ножицом.

-Хало?, јавио се опрезно.

-Докторе, Крунић је! Тихомир Крунић, био сам код вас јуче, рекли сте да могу да позовем ако је нешто хитно, морао сам, извините, нешто се догодило и ја не знам шта да радим… - зачуо се задихани глас с друге стране жице.

-Да, господине Крунићу, без бриге, само се смирите и реците ми полако шта се догодило.

-Он се материјализовао!

-Како то мислите?

-Тако, оставио је нешто материјално за собом. Ја сад имам доказ!

-Полако, не разумем вас, шта је оставио?

-Кишобран! Карирани зелено-плави кишобран! Одједном се материјализовао у мојој соби. Синоћ сам изашао у шетњу, и после дуже времена нисам имао осећај да ме прати. И онда, кад сам се вратио, имам шта да видим! Кишобран! По сред моје дневне собе!

-А јел сад присутан, осећате ли?

-Да, ево га, зури у мене, гута сваку моју реч!

-Нисте отишли код тетке, како сам саветовао?

-Нисам, хтео сам, али сам на крају обећао једној муштерији да ћу му сачувати поруџбину да је може подићи после радног времена. Знате, докторе, хтео сам, заиста, али ипак морам да мислим на посао…

-Јасно, не брините. Пробајте сад да се смирите, ако треба попијте једну ракијцу, па сутра понесите тај кишобран кад будете дошли код мене, како смо се договорили.

-Добро, докторе, хвала, одговори Крунић, мало смиренијим тоном. И додаде: А јел'те, да ли сам ја луд?

-Нисте луди, само сте се нашли у неким чудним околностима. Нисте једини, будите мирни. Пробајте да одспавате.

Када је спустио слушалицу ухватио се за главу и придржао за сточић, осетивши несвестицу. Узео је чашицу и пробао да успе мало лозоваче, па схвативиши да ће просути, склони чашицу и сркну из флаше. Ракија му опече грло и загреја груди. Погледа на сат и сети се ручка. На брзину се обуче, стави шешир и изађе на улицу, тек тад схвативши да сипи киша.

-Ионако немам кишобран, помисли, и запути се ка граду.

*

Доктор Божич је већ грандиозно седео за столом, напољу, под широком дрвеном надстрешницом. Кишне капи су сад већ укрупњале, и кад га Божич угледа, узвикну:

-О, колега драги, па ви баш покиснусте! А кишобран сте заборавили?

-Сетио сам се тек пошто сам изашао, а није ми се дало да се враћам, све сам мислио, престаће…, слага у тренутку, пружајући руку Божичу.

-Дајте конобару да вам окачи мантил, да се осуши - и махну кажипрстом ка конобару.

Конобар донесе јеловнике, наручише обојица срнећи гулаш, специјалитет ресторана.

-Па колега, драго ми је да смо коначно остварили ову давнашњу намеру да се нађемо и испричамо, без прекида и дистракције, рече Божич.

-И ја се радујем, нарочито зато што имам један случај који желим да поделим с вама. Веома интересантан, нисам још у каријери на нешто тако наишао.

-Сад сте ме баш заинтригирали, слушам вас пажљиво.

-Пацијент, неких педесет година, нежења, делује као озбиљан човек, интелектуалац. Аматерски се бави писањем... Једне вечери је, након изненадне инспирације, какву до тад није доживео, написао приповетку. Заправо га је писање држало будног целе ноћи. Наредног јутра, тврди, на врата му је дошао главни лик из његове приче. И почео да се жали како га неко прати, како осећа неко невидљиво присуство…

-Веома интересантно, рече Божич, трљајући проседу браду.

-Нисам сигуран како да дијагностификујем случај. Да ли се ради о подвојеној личности, или о класичној суманутој идеји, или…

-Веома интересантно, веома интересантно… Писац-демиург, који се препао када је постао свестан своје моћи… моћи свог ума и своје маште…

-Али, видите, његова прича делује веома стварна. Тај лик, Крунић, заиста постоји, пратио га је и уверио се…

-То знате на основу његовог казивања?

-Да, али то је врло реалистично, притом је човек рационалан, није склон измишљотинама…

-Колега, ви као да немате вишедеценијско искуство, фркну Божич. -Колико сте пацијената до сад имали који делују рационално…

-И то што кажете, мада, велим, овакав случај још нисам имао, додаде и нагло промени тему, плашећи се да се већ сувише упетљао и да би га емоције могле навести да се разоткрије.

Остатак времена су провели причајући о последњем колегијуму и предлогу за реорганизацију одељења. Док је Божич самоуверено износио своје неприкосновено мишљење, притом ударајући шаком о сто како би учврстио сопствену тврдњу, климао је главом и пуштао га да прича, укључујући се у разговор само кратким коментарима како би му дао до знања да га пажљиво слуша. А мисли су му летеле до Крунића, преко његове куће, карираног кишобрана, до фотографије родитеља и мајчиног накарминисаног осмеха.

-Демиург. Како се идеја може материјализовати? И да ли је он, заиста, својим пером створио једно биће које хода, дише, мисли и осећа? И шта ако смо сви ми само производ нечије маште? Још једно питање му се врзмало по глави, иако се трудио да га потисне, јер му се од њега дизала коса на глави:

-Ко је кога ту заправо створио?

*

У понедељак ујутру није се осећао ништа боље, али га је тешило што ће му посао пружити бар неку дистракцију. Стигао је у кабинет пола сата раније, на чуђење портира. Иако је устао у исто време као и сваког радног дана, сам процес спремања за посао свео је на минимум. Прескочио је свој уобичајени ритуал - доручак уз неизбежно јутарње издање новина. Уместо тога, купио је кифлу успут у пекари и новине понео са собом. Кад је ушао у кабинет, закључао је врата и са сталаже извукао три дебеле књиге, ставио их на свој масивни радни сто од потамнеле храстовине, и кренуо да листа.

Толико се удубио у разне примере из праксе о поремећајима личности да је заборавио да је дошло време за први термин. Зачуло се куцање на вратима.

-Докторе, стигла вам је пацијенткиња, госпођа Јовић, зачуо се глас главне сестре са друге стране великих врата са замагљеним стаклима.

Треском је заклопио књигу, склонио је у страну, устао и откључао врата.

-Изволите, госпођо Јовић, пропустио је витку жену од неких 35 година, са црном косом зализаном у елегантну пунђу на потиљку и јарко-црвеним кармином на танким уснама.

-Хвала вам. Надам се да не касним.

-Не, дошли сте баш на време, одвратио је, показујући јој руком на фотељу преко пута свог радног стола.

-Како могу да вам помогнем?

-Знате, ја нисам дошла због себе, него некога мени блиског… Претпостављам да вам се могу поверити?

-Све што овде кажете, чува се у строгој тајности.

-Хвала. Ја се заправо не презивам Јовић, то је моје девојачко презиме. И моје будуће презиме. Заправо… пред раставом сам, ако ме разумете.

-Желите да причате о проблемима у свом браку?

-Не, ти проблеми су нерешиви, и обоје смо се споразумели да се растанемо. Али, знате, мој муж није лош човек. Само, мени је живот с њим несносан. Али он није лош…

-Још увек га волите?

-И да и не, заправо више бринем за њега. Плашим се да му је та ситуација око развода помутила ум. Видела сам га прошле недеље. Знате, ја сам се одселила у стан који сам изнајмила пре месец дана. Вратила сам се крајем прошле седмице да узмем оно мало ствари што ми је остало… Стан је у катастрофалном стању… смрдљив, непометен…

-Ми смо мушкарци неуредна сорта, рече, насмешивши се.

-Али видите, ствар је баш у томе, Тихомир је изузетно уредан човек.

На помен тог имена обли га хладан зној. -Мора бити случајност, помисли.

Знате, он је штампар, и по професији мора бити уредан, мора лепо уштосовати папир, пазити да не капне вишак фарбе, под конац спојити корице…

Како је причала, тако га је све више стезало у грлу.

-… он једноставно мора бити уредан! Он је био тај који је мене критиковао ако оставим прљаво суђе или не покупим мрвице са трпезаријског стола…

-А да ли, поред те изненадне неуредности, ваш муж показује још неке знаке чудног понашања?

-Баш сам то хтела да вам кажем: да! Веома се чудно понаша, осврће око себе, прича сам са собом, грди, пар пута је чак и опсовао, за тих једанаест ипо година колико смо били у браку никад га нисам чула да псује!

-И ви верујете да је узрок томе ваша недавна растава?

-Плашим се да га је то сломило… и зато сам дошла да вас питам за савет – како да му помогнем?

-Ви осећате грижу савести…

-Претпостављам да да, рече она, и сакри очи руком.

-Ви не треба њему да помажете, он је одрастао човек, – рече, додајући јој марамицу. -Морате помоћи себи. Очигледно је и вас растава погодила више него што мислите.

-Ах, претпостављам да сте у праву… Али све верујем, ако би он био добро, била бих и ја…, и заплака још јаче.

-Да ли сте покушали да разговарате с њим, да га директно питате?

-Јесам, али он само одмахне руком, каже, не брини ти за мене, добро сам… Али ја знам да није добро и онда зажалим што сам отишла, а опет знам да нисам могла да останем…

-И тако вас испуњава константна зебња…

-Баш тако! Хвала вам, ево већ ми је лакше кад сам ово рекла. Знате, немам коме да се поверим. Немам родбине у овом граду, родитељи су ми стари, не бих их ни узнемиравала, а пријатељства су се некако волшебно распршила…

-И добро је што сте дошли код мене. Али ја сам сигуран да ваш муж само пролази кроз фазу након раставе, и да ће му бити поребно мало времена да се навикне на другачији живот. Баш као и ви. Једанаест ипо година, рекосте, па није мало! Људи се навикну једно на друго, стекну рутину коју је после тешко разбити. Вама свака част што сте тако храбри да сте се одлучили на драстичан корак…

-Ах, хвала вам, рече, гледајући га испод трепавица. Имате ли још неки савет за мене?

-Само да будете стрпљиви. Ако будете имали прилике, поразговарајте с њим, реците му директно да се бринете за његово здравље. Па, ако желите, можемо се поново видети средином недеље. Анка ће вам заказати, тамо за шалтером…

-Хвала вам, докторе, много ми је помогао овај разговор с вама, рече, пружајући му руку с омлитавелим прстима.

Након што је госпођа Јовић отишла, стровалио се изнемогло у своју гломазну фотељу од брушене коже.

-Овоме нема краја, помисли.

Онда је отишао до кафе-кухиње, насуо бокал воде, донео га у кабинет и сасуо две пуне чаше у грло. Тог дана имао је још пет пацијената на консултацији и обилазак хоспитализованих, и ни сам није свестан како је све то издржао. Трудио се да прави детаљне белешке за свакога, плашећи се да ће му попустити концентрација и да ће погубити битне детаље. Такву непрофесионалност не би себи опростио. Али све време је осећао притисак у грудима, као да му је неко ту прилепио велики тег, који би стиснуо још јаче сваки пут кад би се сетио свог првог пацијента тог јутра, и оног који га тек чека те вечери код куће.

*

Када је кренуо кући био је још увек увелико дан. Решио је да прође истим путем као у петак увече, оним обилазним, преко пољане, луга и малог моста на речици. Ни трага од чаролије на коју је ономад наишао. Али шетња му је пријала, осетио је како му се рамена лагано опуштају.

Код куће је затекао претећу тишину коју је допуњавало зујање фрижидера. Подигао је поклопац на грамофону и спустио иглу на плочу. Простором се одједном громко огласио Хачатуријанов Валцер. Застао је, затворених очију, и дозволио себи да га музика потпуно обавије.

-Чудно је, помисли, како је најбољи лек за психу већ ту, свима доступан. И ових пар тактова примирило ме је боље него они силни томови стручних књига.

Није желео да се пресвлачи у удобнију, кућну одећу док не заврши с Крунићем, иако га је кравата већ превише спутавала, и жарко је желео само да се опружи на свом омиљеном отоману у дневној соби и прелиста новине које данас није ни стигао ни да отвори.

У пет минута до шест трже га звоно на вратима.

-Извин'те, малко сам поранио, али не могу више да шетам, а и киша почиње...

-Таман посла, немојте се извињавати, само уђите, рече љубазно Крунићу.

Крунић је деловао још погуреније и плашљивије, водњикаве очи су му летеле неконтролисано. Оно што му је одмах пало у очи је плаво-зелени кишобран, ког је Крунић чврсто стискао обема рукама. Повео га је у радну собу, коју иначе користи за приватне пацијенте, и руком показао на велику, удобну фотељу.

-Ви се сместите, да ли сте можда за један опуштајући чај?

-Хвала, докторе, радије бих чашу воде.

Сипајући воду из стакленог бокала у чашу, упита га, исфорсираним, ноншалантним тоном:

-Реците ми, каква је ситуација, има ли неких промена, на боље, надам се?

-Промена нема, после овог кишобрана још сам збуњенији. И, искрено да вам кажем, осећам велики страх. О овоме не смем никоме да причам, људи су као вукови, кад осмотре рањену животињу, одмах су спремни на напад. Најгоре ми је што немам коме да се поверим...

-А ваша породица, имате ли некога, супругу?

-Имам, имао сам..., рече, спуштајући поглед. -Није нам ишло. Отишла је од мене пре 34 дана и 6 сати.

-То вас је баш погодило, кад знате тачно у сат...

-Једна од најтежих ствари која ми се догодила... поред овога сад.

-Мислите ли да су можда те две ствари повезане, то јест, да је прво узроковало друго?

-Хоћете рећи да је све то у мојој глави? И ја сам испрва веровао да сам све умислио и да сам почео да лудим. Али, видите – и замаха кишобраном – како онда ово објаснити?

-Јесте ли сигурни да вам није неко био у гостима и заборавио кишобран?

-Мени нико не долази већ дуже време... Нарочито откако ме је она напустила...

-А шта вам је Самарџић, помислио сам да сте пријатељи?

-Штампао сам му неки памфлет за апотеку, случајно смо започели разговор. Фин човек, али ко би се дружио самном оваквим? Пријатељи, чим нањуше слабост, беже к'о ђаво од крста. Па ја ни сам са собом не могу! Знате, ово постаје неиздрживо! Почињем озбиљно да помишљам на најгоре!, рече, устајући из фотеље, и поче да хода горе-доле.

-Немојте, молим вас! Решење увек постоји, а најчешће се на крају ствари разреше саме од себе. Само ми обећајте да нећете урадити ништа глупо. Молим вас.

-Хвала вам, ја се надам, али као што сам вам већ рекао, откако ме он прати, имам осећај да нисам господар сопствених мисли.

-Да ли сте са супругом и даље у контакту?

-Јесам, мада избегавам. Каква је вајда. Јутрос је свратила до мене на кратко у штампарију, рекла је да се брине, примећује и она да ми нису све на броју... Наравно, нисам јој ништа рекао. Па шта би помислила!

-Након једанаест ипо година, ваљда вас је довољно добро упознала.

-Упознала ме је сувише добро, зато је и отишла... - одједном се заледи, стаде испред њега и погледа га директно у очи.

-Једанаест ипо година? А откуд ви то знате?

-Па рекли сте ми..., слага хитро.

-Јесам?

-Да, кад сте ми причали о супрузи, него реците ми о кишобрану, брже-боље је променио тему.

-Кишобран се наједаред обрео у мојој дневној соби, изговорио је расејано и полако, као да прати два тока мисли.

-Мени се често деси да пронађем нешто у кући или на послу, па се после испостави да постоји врло једноставно објашњење...

-За ово не постоји једноставно објашњење! - викнуо је, зајапуривши се. -Овај кишобран - завитлао је њиме по соби - видите, овај кишобран је апсолутни, неприкосновени доказ!

-Добро, жао ми је, нисам имао намеру да вас узнемирим..., рекао је смирено, испруживши руку длана спуштеног надоле.

-Извините, рече постиђено, оборена погледа, и седе кротко у фотељу. -Знам како то сад изгледа, али верујте ми, ово није нека моја фикс-идеја! Притом, овај кишобран нема свако. Видите етикету. Regenschirme Wien! Већ сам ишао код једног кишобранџије да се распитам, или је купљен у Бечу, или код неког нашег који их увози. И верујте ми, заинатио сам се, има да откријем идентитет његовог власника!

На те Крунићеве речи поново му трнци прошеташе дуж кичме, и схвати да ће морати нешто да предузме по том питању.

-Глупо од мене, севну му мисао кроз главу, што нисам сачекао оне вечери и уграбио нову прилику да се ушуњам у кућу... Заправо, глупо је што сам га уопште тамо заборавио, али нисам могао ни да сањам да ћу тамо затећи ону фотографију...

-Докторе, јел ви мене чујете? – наједном упита Крунић.

-Да, опростите, паде ми сад на памет, можете ли да ми кажете нешто о својим родитељима?

-Какве везе имају моји родитељи с овим?, изненади се.

-Па знате, дешава се да се неки проблеми испоље у каснијем добу, а испостави се да имају корен у детињству, и родитељи ту играју велику улогу, и наш однос с њима...

-Моји родитељи су се упокојили мало после рата... ја сам био дете, одгајила ме је тетка...

-Можете ли ми описати своју мајку, колико год да се сећате?

-Да, више је памтим с фотографије него из сећања... лепа, са дугим увојцима косе... али не знам какве то има везе...

-Добро, добро... понекад нам и најситнији детаљ може дати увид у дубоке проблеме...

-Него, докторе, шта ви мислите о овом кишобрану?

-Мислим да ће се испоставити да је кишобран небитан.

-Ви не мислите да је то материјални доказ да Он постоји?

-Ако желите моје стручно мишљење, 'Он' постоји само у вашој глави, а разлог томе треба тражити у некој трауми, у неком догађају који је деловао као окидач за настанак такве идеје. Кишобран можете слободно оставити мени, ако желите, истражићу чији је.

Крунић нагло устаде, стискајући чврсто кишобран на грудима.

-Нека, хвала, истражићу то сам... мислим да сам вас сад већ превише задржао, сигурно имате још пацијената, па ако допуштате...

-Наравно, ако мислите да смо завршили... хоћете ли да закажемо следећи термин?

-Јавићу вам се, ако немате ништа против.

-Свакако, слободно позовите, имате мој број, рече јурећи за Крунићем који се већ ухватио за кваку на улазним вратима.

*

Затворио је врата за Крунићем и отишао до кухиње. Насуо је чашу воде и зурио неко време у њу пре него што се сетио да је попије. Онда је хитро обуо ципеле, навукао мантил и шешир и кренуо у правцу у ком је отишао Крунић.

-Сигурно није могао далеко да одмакне, помисли. Сумрак је издужио сенке на опустелој улици, а углачана калдрма сијала се под светлошћу уличних фењера који су почели да се пале.

Убрзо је угледао Крунића који је грабио крупним корацима, али би повремено застао, осврнуо се, или причао сам са собом. Широке кестенове крошње пружале су му одличан заклон, па би се скривао иза једног дрвета, чекао да Крунић одмакне, да би одмах хитро замакао иза другог. На крају улице, након што је Крунић скренуо лево, опрезно је провирио иза угла. Крунић је стајао испод канделабра и зурио у кишобран. Остао је тако неко време, а потом кренуо назад, вратио се до дрвореда кестена па наставио другом страном улице.

-Ипак је решио да иде кући, помисли.

И заиста, Крунић дође до саме штампарије, провири кроз излог заклањајући очи рукама, онда зађе лево за ћошак и откључа малу капију кључем из саксије са мушкатлама. Након неког времена упали се светло у дневној соби на спрату.

Решио је да остане и чека, јер је био свестан да му ионако следи бесана ноћ. И заиста, већ након петнаестак минута светло на спрату се угаси, Крунић изађе, закључа капију и врати кључ у саксију. Чим је овај замакао за угао, дохвати се кључа у саксији и хитро уђе у малено двориште. Одмах се ухватио за кваку од штампарије и завојитим степеницама попео се на спрат. На трпезаријском столу лежао је кишобран. Зграбио га је, не гледајући ништа друго око себе, и излетео из куће, заставши на капији тек да провери има ли некога на улици. Кишобран је ставио испод мантила, за сваки случај, ако налети на Крунића, фиксирајући га чврсто каишем, навукао је шешир до носа и сеновитим делом улице одшуњао се назад до куће.

Када је стигао кући, сео је за кухињски сто, сипао чашицу лозоваче и тупо зурио у кишобран. Regenschirme Wien, стајало је на маленој етикети на трачици која је обавијала кишобран. Сећао се као да је јуче било, купио га је код бечког кишобранџије у Кирхенгасе када је био на конгресу заједно са Божичем и још двојицом колега. Само што су изашли из хотела, киша је почела да пљушти. Секунд касније, наједном су се обрели испред радње са кишобранима, што их је, сву четворицу, асоцирало на Јунгову теорију о синхроницитету, на шта су се само погледали, ћутке разумели и громогласно насмејали.

-Ето, још само да нам се појави Бела краљица и каже да нам је јадно ово наше сећање које ради само унатрашке*, рекао је тад, и смех се настави још громкије.

То сећање га је мало уљуљкало, чашица лозе загрејала, а сам кишобран који је држао у рукама, и текстура платна коју је сад могао да осети, опустила га је и улила наду да ће се цела ова сулуда ситуација ускоро некако разрешити. Потом му је пало на памет да овај кишобран више не сме видети светлост дана. Мораће да га сакрије. Каква штета. Отишао је до спаваће собе, отворио ормар и окачио га дршком за пречку на којој су висила одела. Потом је преко њега ставио стари шал и тесно примакао вешалице с оделима.

* ''Јадно је то сећање које ради само унатрашке'', речи Беле краљице из Алисе с оне стране огледала Луиса Керола, које је Јунг често помињао у вези са синхроницитетом.

*

Сутрадан је решио да за време паузе за ручак оде до града. Циљ му је био да руча у омиљеној кафани покрај главног шеталишта, али, још битније, да сврати код кишобранџије чија је радња била одмах поред. Није желео никоме да каже куда иде, имао је потребу да буде сам. Рекао је конобару да му припреми јело, таман док нешто не обави за који минут.

Кишобранџија је седео, са наочарима на пола носа, задубљен у оправку једног дамског амрела чији су му метални краци лежали на крилу као нека рањена птица.

-Изволите, рекао је, не подижући главу.

-Хтео бих да купим нови кишобран, да ли можда продајете Regenschirme Wien?

-Чудно, ви сте друга особа која ме у последњих пар дана пита за бечке кишобране. Знате они су мало скупљи па се тешко продају, тако да их не увозим често... ако сте заинтересовани и спремни да сачекате, могу поручити, рече уњкавим гласом, гледајући га преко наочара.

-Хвала, нема потребе, узећу неки домаће производње, на пример овај класичан црни са повијеном дршком.

-С њим сигурно нећете погрешити. Делује крхко, али заправо је врло издржљив. И, наравно, ако се ишта деси, увек га можете донети на поправку.

Пошто је купио кишобран, сео је у башту кафане, испод крошње младог платана. Конобар се одмах створио са све округлим послужавником и сервирао му ручак. Са друге стране стола, на ивици белог столњака, остало је неколико мрвица до којих се направила мала колона црних мрава. Ходали су један преко другог, откидали минијатурне комадиће хлеба, али ипак веће од њих самих, и носили их назад, у своје скровиште, ко зна колико далеко. Посматрајући их нетремице, заинтригирала га је њихова мисија у којој су тако истрајни.

-Ово не може бити прост организам, помисли, макар са стране психе. Колико ли је јака њихова колективна подсвест када су тако предани једном циљу, и спремни да сопствени живот жртвују зарад опстанка колоније...

Из овог радозналог заноса прену га глас:

-Па колега, што не рекосте да идете на ручак, баш сам тражио друштво!

Био је то Божич, насмејан иза своје густе, проседе браде.

-Опростите, ово је било непланирано..., покуша да се извуче из незгодне ситуације. -Само изволите, придружите се!

-Не бих да деранжирам..., рече Божич, свеједно већ седајући за сто. Како је сео, тако је руком отресао мрвице са ивице, са све колоном мрава.

Док је Божич био заузет с конобаром који је примао поруџбину, искористио је прилику да погледа под сто и осмотри шта се дешава с мравима. Унезверено су кружили, сусретали се, додиривали пипцима, да би на крају успешно лоцирали мрвице и наставили са својом мисијом као да се ништа није догодило.

–Како би било добро кад би и људи показивали такву издржљивост и спремност да у тренутку забораве на све недаће и наставе даље! Али сећање, сећање је најгори непријатељ... Сећање је највећа кочница, која нам не допушта да наставимо ни тамо где бисмо могли и хтели...

-Па колега, шта има ново код вас?, загрме Божич и прену га из ове контемплације. –Видим, понели сте кишобран, иако је скроз ведро! Ха-ха-ха!

*

Када је Анка увела госпођу Јовић у кабинет у среду поподне, седео је намрштено за својим масивним столом и претварао се да је удубљен у неки предмет, иако је цео дан размишљао само о овом сусрету, обављајући разговоре са свим осталим пацијентима крајње рутински.

-Хвала вам још једном што сте ме примили, рече она, развлачећи уста с црвеним кармином и пружајући му руку, млитаво.

-Како се осећате, има ли неких промена?, упита је, затварајући велику фасциклу и спуштајући наочаре на сто.

-Пробала сам да разговарам с њим, али није желео да ми се отвори. Није ни чудо, ту више нема оног старог поверења... И онда сам отишла још једном, јутрос, чисто да покушам... Био је сам у радњи, није имао посла па није могао тако лако да ме откачи. Али ми је рекао да је разговарао с једним доктором, дакле потражио је помоћ, ипак. Онда се уозбиљио и почео да ме испитује да ли сам ја, којим случајем, узела из стана неки карирани кишобран. Не, откуд ти то, рекох му, знаш да је мој онај мали црвени који смо заједно купили ономад у бањи, још увек га имам, и лепа ми је успомена... Али он је инсистирао, терао ме је да се сетим, као да имам чега да се сетим, и на крају ме је ухватио за рамена и тако снажно протресао, уневши ми се у лице, да сам се, верујте ми, уплашила за сопствени живот. Тренутак после, и он је ваљда схватио шта је урадио, пустио ме је и кренуо да се извињава, а ја сам без речи излетела из радње, брзо колико су ме ноге носиле. Он је, несрећник, стајао на вратима, видела сам кад сам се у тренутку осврнула, очајан, рашчупан, погубљен...

-То је моја грешка, нисам смео да вас наводим на контакт с њим, нисам ни помислио да би могао бити насилан...

-Не, не, таман посла, ни ја никада не бих помислила! Знате, за тих једанаест ипо година колико смо били заједно, никада ме није попреко погледао, а камоли ударио! Зато се сад још више бринем...

-Али рекосте, потражио је помоћ, то је добро.

-Јесте, то ме теши. Али ја бих тако волела да могу нешто да урадим, да му помогнем... И тај кишобран, шта му би одједаред...

-Људи са поремећајем свести имају разне фиксације, али сигуран сам да ће и то проћи. Сад бих вас саветовао да не радите ништа, очигледно можете само испровоцирати негативне реакције. Држите се по страни, ако се ишта ново деси можете ми се увек обратити. Него, паде ми на памет, да ли ми можете ишта рећи о његовим родитељима?

-Родитељи су му погинули у саобраћајној несрећи кад је био мали. Одгајила га је тетка, тако да не бих знала много да вам кажем о њима јер, нажалост, никад их нисам упознала... Једино што му је остало од њих је једна фотографија и та кућа коју је наследио. Никада није причао о њима али бих повремено осетила да га све то и даље боли, да у њему још увек чучи то детенце жељно родитељске пажње. Тетка му је била строга али праведна. Међутим, тешко да је могла да надомести присуство оба родитеља. Једном приликом ми је само рекао да, иако му је сећање врло мутно, био је и у том тренутку несреће, иако тако мали, свестан да му живот неће бити исти, да ће се све из корена променити. И као да је нека сета остала да му лебди изнад главе, као тамни облак, целога живота...

Када је госпођа Јовић отишла, отворио је десну фијоку свог стола и извукао стари, пожутели примерак новина. На насловној страни, крупним словима, стајао је наслов Брачни пар погинуо у саобраћајној несрећи и у поднаслову За собом оставили једног сина. Посматрао је наслов док су му се очи пуниле сузама. Када је зачуо бат корака у ходнику брзо је гурнуо новине назад у фијоку, и обрисао очи. Била је то Анка с новим пацијентом.

*

У четвртак после посла отишао је до своје старе тетке. Тетка је живела у станчићу у приземљу стамбене зграде, где се преселила када је остарила и онемоћала.

-Хоћу да могу да изађем до бакалнице по хлеб, не желим да зависим ни од кога, говорила је.

Донео јој је кутију таблета против болова које је тражила, и смеђу, папирну кесу пуну киселих јабука из пиљаре, њених омиљених, за компот. Тетка се тешко кретала, ослањајући се на штап, али је и даље била бритка ума и врло разумна жена.

Док је слагао јабуке у чинију на кухињском столу, она је пристављала лонче за кафу.

-Немој се мучити, ја ћу, а ти седи.

-Пусти, пусти, док год могу да мрдам, није ми тешко. Него синко, тебе нешто мучи, рекла бих...

-Не знам шта да мислим, реци ми, молим те, искрено: да ли су моји родитељи, поред мене, имали још деце?

-Побогу, одакле ти то? Ти си јединац, и ја ти то гарантујем, и ако неко може то да ти гарантује то сам ја. Била сам блиска са твојом мајком, знала сам све њене тајне...

-Али никад ми ништа од тога ниси причала...

-Зато се и зову тајне – јер се не причају другима. То што је твоја мајка мени причала, остајало би између нас две. Такав смо пакт склопиле. И никада то нисам и нећу прекршити. Али да си јединац, то ти могу гарантовати.

-Да ли ти је познато име Тихомир Крунић?

-Никад чула. Знала сам неког Тихомира, али није се презивао Крунић... Умро је, има иха-хај..., махнула је руком покрај главе.

-Добро, претпостављам да ми је твоја потврда довољна.

-Шта те је спопало? Откуд ти сад те недоумице, у тим годинама?

-Неки чудни след догађаја ми се изређао последњих дана... Не умем да објасним, нисам ни сигуран да могу да дефинишем...

-Ти би увек нешто да дефинишеш. Живот се не може дефинисати, таман кад дефинишеш, он оповргне. И све тако док те не научи да престанеш да дефинишеш. Знам ја да си ти за велике науке, али то што је живот, ни једна наука не може да објасни. Слушај ти шта ти говори ово овде – и притисну га песницом у горњи део стомака.

Заћутао је, схвативши да је тетка потпуно у праву. Седели су ћутке за столом и сркали кафу, а потом му је препричала најновија дешавања у комшилуку.

Када се вратио кући, изненадио се кад је затекао Крунића како нервозно шета напред-назад испред врата.

-Господине Крунићу, шта се догодило?

-Догодило се, докторе, да сам размишљао, и једна ствар ми не излази из главе, одзвања ми дан и ноћ...

-Хајде уђите, немојте стајати напољу, рече, откључавајући врата.

Уведе Крунића у радну собу, и у тренутку му се јави мисао о кишобрану, па се сети да га је сакрио и примири се.

-Седите, молим вас...

-Не, не могу да седим, прећи ћу одмах на ствар. Све наше разговоре сам прешао више пута у глави, и оних једанаест ипо година ми никако није јасно... Сигуран сам, али стопроцентно сигуран да вам тај податак никада нисам дао! Ко сте ви? Шта хоћете од мене? Јесте ли ви у дослуху с Њим?

-Господине Крунићу, смирите се, молим вас, постоји врло једноставно објашњење, али ја се плашим, ако вам то кажем, да ћу прекршити етички кодекс...

-Ма немојте ви мени етички кодекс! Ја ноћима не спавам а ви – етички кодекс! Ако ми не кажете истину овог тренутка, ја ћу, ја ћу... и поче да муца, трескајући ногом о под.

-У реду, ваша супруга је била код мене.

Крунић га погледа, отворених уста и избуљених очију.

-Она је та која ми је рекла да сте били једанаест ипо година у браку, и ја сам тај податак запамтио и несмотрено га употребио у погрешном тренутку. Али верујте ми, господине Крунићу, она је веома забринута за вас, и зато је и дошла код мене, с најбољим намерама. Тражила је савет како да вам помогне.

-Она је била код вас, и она је забринута за мене?

-Да, примећује да се веома чудно понашате, а не зна шта је разлог, па је претпоставила да је она узрок ваших патњи.

-Она је забринута за мене...

-Попричајте с њом, господине Крунићу, поверите јој се, и, молим вас, само без насиља!

-Ох, испричала вам је...

Крунић, као да се у једном тренутку скупио и постао сићушан, сручио се у фотељу и мрмљао нешто сам са собом. Одмах потом, скочио је, захвалио се и кренуо хитро ка вратима.

-Господине Крунићу, да ли и даље осећате присуство... тог човека?

-Молим? О, да, да, он је и даље ту..., одговори збуњено и оде без поздрава.

*

Прва ствар која му је прошла кроз главу када се у петак ујутру пробудио у зноју, била је -Освануо је седми дан овог кошмара...

Обукао се, приметивши да су му панталоне прешироке у струку и да нема више довољно рупица на каишу да га затегне. Онда је отишао до кухиње и ставио два јаја у лонче, да се обаре.

-Морам се натерати да једем, ако ми је разум скренуо, бар тело да одржим..., помисли.

Дисциплиновано је сео за сто, узео јучерашње новине које није ни такао, и кренуо да љушти јаја, посветивши се само том процесу, као да је од најбитнијег значаја. Расекао је јаја ножем на тањиру, и ровито жуманце је исцурело. На тренутак је помислио како јаје представља апсолутно савршенство природе и живота, али онда се сетио теткиних речи које је узео за озбиљно, и чврсто обећао себи да ће престати да дефинише. Од сад ће бити пуки посматрач, без великих мисли, пустиће догађаје да се одвијају сами и неће се за њих везивати нити их анализирати. Јер, у природи људског ума је да анализира, да претпоставља и од претпоставки изводи теорије, а то може водити само ка странпутици... Претпоставка је мајка свих заблуда... И у том тренутку схвати да опет анализира, па се врати доручку и новинама. Читао је тривијалне вести које га уопште нису занимале, али су биле корисни скретач мисли. Обрадова се кад је схватио да је изгубио појам о времену и да је још пре пет минута требало да крене на посао. Ове последње недеље био је горко свестан сваког тренутка, неспособан да се препусти.

Када се вратио из уобичајеног обиласка хоспитализованих пацијената, испред врата кабинета стајала је госпођа Јовић. Препаде се, схвативши да је сазнала да је открио њеном мужу да га је посећивала.

-Опростите, знам да немам заказано, хтела сам само да вам се захвалим.

-Да ми се захвалите?

-Да, Тихомир ми је све испричао. Синоћ касно је дошао код мене, сав знојав, зајапурен...

-Хајде уђите у кабинет, да не стојимо испред, отвори јој врата.

-Анка, само пет минута причекајте са следећим пацијентом, довикну сестри.

Госпођа Јовић је стајала са искром у очима, видно срећна.

-Рекао је да се плашио да ми се повери, да не мислим да је полудео... и силно се извињавао, каже да је погрешио, много погрешио и молио ме да му опростим... и да се вратим...

-А ви, шта сте му одговорили?

-Ја сам пристала!

-И ви сте још један случај који потврђује да је комуникација кључ слоге... баш ми је драго!

-Докторе, да није било вас...

-Не, не, ви сте та која је била упорна и брижна...

-Свеједно, ваш удео је огроман, и ја вам се од срца захваљујем.

-Драго ми је да се све тако повољно завршило, и желим вам све најбоље, госпођо Јовић.

-Крунић, исправи га, отвори врата и упути му последњи осмех. Овога пута смејао се не само црвени кармин, већ и очи.

Пошто су се врата затворила, осети велико олакшање. Сада када је Крунић решио бар један од два велика проблема, ваљда ће га оставити на миру. Камо среће да се ова прича сад и овде заврши.

*

Вративши се с посла, попео се до спаваће собе, и сео на столицу на којој је уредно била сложена његова ''кућна'' одећа. Почео је да се пресвлачи, и панталоне је сложио ''под конац'', на пречку вешалице. Отворио је ормар и кренуо да слаже вешалицу, када је у тренутку претрнуо. Кишобрана није било. Шал је стајао положен преко пречке, онако како га је оставио, али испод није било ничега. Размакао је сваку вешалицу, прегледао дно ормара, па свако одело понаособ... ни трага од кишобрана. Гледао је свуда: под креветом, ноћним сточићем, чак је и ормар померио. Прошао је кроз све собе у кући не би ли приметио неку промену. Све је на свом месту. Брава улазних врата је нетакнута, прозори затворени, стражња врата која воде у двориште закључана...

Хитро је одјурио до радне собе и отворио доњу, највећу фијоку радног стола. На врху је стајао рукопис, повезан танким, смеђим конопцем. Развезао га је дрхтавим рукама и ставио пред себе на сто. Тупо је гледао у насловну страну па почео да листа. Текст му је сада деловао не као смислена прича, већ као скуп симбола, шака разбацаних слова по белом папиру, попут келтских руна са мистериозном магијском моћи. Посматрао је страницу за страницом, не могавши да разазна ни једну једину реч, као да чита нешто туђе, на страном језику, чак не ни овоземаљском.

Скупио је све листове на неуредну гомилу, зграбио их и одјурио до задњих врата у предсобљу која су водила у минијатурно двориште иза куће. Тамо је стајало пар каца, неколико старих сандука са стварима које одавно више не користи. Испод стрехе о зид је био наслоњен стари, олупани, лимени лавор. Зграбио је лавор, бацио рукопис у њега, вратио се до предсобља по шибице и хитро, не допуштајући себи да се којим случајем предомисли, почео да пали шибицу за шибицом.

Ватра је лагано почела да изједа ивице рукописа, уз пуцкетање и варнице. У неком тренутку се угасила, па је, дрхтећи, морао да дода још неколико шибица да би се пламен распламсао. Стајао је и гледао у ватру, не могавши да одвоји погледа, иако су очи већ почеле да га боле од интензивног светла.

*

У суботу у пола осам ујутру зачуло се лупање на вратима

-Докторе! Докторе! Крунић је! Докторе, он је нестао, нема га више! Ја сам нов човек! Докторе!

Врата је отворила збуњена старица умотана у кућну хаљину.

-Извините госпођо, нисам знао... Да ли је доктор ту?

-Који доктор? Нема овде никаквог доктора.

-Како нема, па јуче сам с њим разговарао? И раније, у више наврата...

-Погрешили сте господине..., рече жена, уморним гласом.

У том тренутку иза ње појавио се старији господин.

-Шта се дешава?, упита је и погледа у Крунића.

-Господин тражи некаквог доктора, кажем му да је погрешио.

-Али јуче сам био овде, не разумем..., рече Крунић, кршећи руке и осврћући се око себе.

-Господине, живимо у овој кући последњих двадесет година, па ваљда знамо боље од вас, рече човек, повуче жену с прага и, затварајући врата, добаци нестрпљиво -Пријатан дан, довиђења!

Крунић је стајао пар минута гледајући разрогаченим, водњикавим очима у затворена врата, потом се окренуо и пошао кући.

Гордана Здјелар