Predsoblje je tranzitna zona za mog
psa. Kad ulazimo u kuću, tu joj brišem šape, skidam ogrlicu, pa puštam u dnevnu
sobu i pritvorim vrata. Kad krećemo u šetnju otvaram vrata, puštam je iz dnevne
sobe u predsoblje po kom nervozno šparta dok joj stavljam ogrlicu i povodac...
Predsoblje je za nju čudesna soba, predvorje početka zabave ili povratka kući.
Otvaranje vrata ka predsoblju predstavlja signal da se nešto dešava, da je
očekuje promena i nova avantura.
Kada ostaje sama kod kuće uvek joj u
kuhinji dam neku poslasticu da žvaće, pa neprimetno šmugnem preko dnevne sobe u
predsoblje, zatvorim sobna vrata za sobom, obujem se, izađem i zaključam ulazna
vrata. U povratku se izujem, okačim jaknu, raspremim šta imam iz torbe pa tek
onda otvorim vrata dnevne sobe iza kojih ona željno čeka da mi se obraduje.
Znam da bi njeno radovanje otežalo sve te neizbežne i dosadne ljudske rutinske
radnje. Zato kada kročim u dnevnu sobu, spremna sam i samo njena. Pozdravljam
je, mazim, pitam šta je radila. Ona maše repom koji samo što ne otpadne od
radosti i radoznalo njuši sve novo što unesem u kuću.
Iako je već odrasla i prilično velika,
i dalje je ubeđena da može da mi sedi u krilu. Svaka trunka moje pažnje
rezultira njenim oduševljenjem, umiljavanjem ili igrom. Ona zna: da sedne, da
legne, da da šapu (jednu pa drugu), da dođe kad je zovem (osim napolju kada je
koska na koju naiđe ipak prioritet), da čeka dok ne spustim činiju s hranom i
pokažem joj da može da počne da jede... Ona zna da, kada joj je hitno da ide
napolje, stane pored vrata ka predsoblju i netremice gleda u mene. Ona zna da
kad odem, sigurno ću se vratiti. Zna da će dobiti hranu i vodu, zna da na mene
može da računa. Ona zna da ne mora da brine. Ona ne ume da brine, i na tome joj
beskrajno zavidim.
Često se pitam da li i o čemu
razmišlja. Kakvo je njeno viđenje sveta? I baš danas, kada sam se vratila kući
a ona me je po stoti put čekala iza tih vrata između dnevne sobe i predsoblja,
dok je strpljivo pribijala njušku uz ivicu vrata slušajući me kako izuvam
cipele, pomislih kako sam ja tom psu biće koje nestaje i iznenada se pojavljuje
niotkud, donoseći hranu ili poslastice, na čudesan način dolivajući vodu u
činiju, i zapitah se dokle njena svest dopire. Kada me nema u kući, ona legne i
spava, sigurna sam, a kada dođem ona slavi moj povratak. Njen opstanak u
potpunosti zavisi od mene. A njena vera je bezgranična.
I misleći o tome kako ja za nju
nestajem i pojavljujem se i kako je moje izbivanje za nju potpuna nepoznanica,
i misleći o njenoj veri i o granici njene svesti, pomislih šta se krije iza
predvorja svesti do kog čovek ima pristup, i šta kriju sva nestajanja i dolasci
koja mi vidimo. I da li iza tih vrata stoji neko dete kom smo mi samo kućni
ljubimci.
