Tatu-advertajzing

 

Od zujanja nisam ni stigla da pomislim na bol. Ležala sam na hirurškom krevetu dok je tatu-majstor sedeo iznad moje glave. Nisam mogla da ga vidim, samo me je povremeno hvatala jeza od struganja njegovih gumenih rukavica po mom čelu. Povlačio bi palcem leve ruke mesto suprotno od onog koje je tetovirao. Pre toga mi je namazao kremu na bazi lidokaina koju sam morala da doplatim.

- Bez lokalne anestezije dobijaš punu cenu za oglas, ako hoćeš anesteziju, to ti je 1200 dinara po aplikaciji. U tom slučaju bolje da sve odradimo odjednom, jer ako pravimo pauzu i treba ti još anestezije, to ti je onda još 1200 dinara - ozbiljno mi je izdeklamovao pravila pre nego što smo počeli proceduru.

-Rekoše mi da ne mogu da biram reklamu – procedih kroz zube, nadajući se da će shvatiti da je to više pitanje nego konstatacija.

-To je pravilo. E sad, među nama, mogao bih malo da utičem da baš ne dobiješ nešto nakaradno, tipa preparat za erektilnu disfunkciju. To bi bilo 2000. Među nama - i pogleda me značajno preko naočara.

-Nema veze, kad me već žigošeš, sve jedno mi je da li ću na čelu nositi reklamu za čokoladu ili za haj-tek pomije - rekoh odmahujući, na šta se on nasmeja, pa ozbiljno konstatova:

-Znaš da ja nemam mnogo veze s tim, samo radim svoj posao.

-Znam, znam... Svi mi samo radimo svoj posao.

Dok me je tetovirao mljackao mi je pored uveta i to se čulo čak uz zujalicu. Na trenutak sam pomislila da nešto jede, u šta me je ubrzo uverio miris nekog dobro poznatog konzervansa iz mesnih prerađevina koji me je zapahnuo.

-Jel imaš puno posla?

-Ne pitaj, evo, nisam stigao da doručkujem a sad je prošlo tri popodne. Ljudi se samo ređaju. Kad smo počeli, imali smo po dva-tri klijenta na dan, sada radimo u dve smene nas šestoro i svi termini su nam puni.

-Jel vam Kompanija pošteno plaća?

-Kasne s uplatama mesec i više, ali na kraju legnu pare. – Na trenutak je ugasio mašinu da bi bio siguran da ću razumeti: - Ni tebi neće odmah stići, da znaš! Daj im par nedelja.

-Par nedelja je maksimum koji mogu da im dam. Ako do tad ne dobijem pare, moraću cela da se istetoviram.

Kad je završio, nažvrlja mi na brzinu ime antibiotske kreme koju treba da nanosim sledećih par dana, a dok je sledeći klijent već bio na stolu, dodade da obavezno mažem pantenolom da mi se ne bi napravile kraste, skenira mi lični kod na vratu i bukvalno me izgura napolje.

Ušla sam u lift i tek se tu pogledala u malo, okrnjeno ogledalo, jedva našavši delić koji nije potpuno bio prekriven nakaradnim i polupismenim grafitima. Pivara Rog, pisalo je na sredini iskošenim slovima, a sa desne strane stajala je visoka krigla s pivom koje se preliva i jedan izuvijani, ovnovski rog.

Nisam loše prošla, pomislih s olakšanjem, svesna apsurda da na čelu nosim reklamu za napitak koji nikada nisam volela.

Napolju su mi prijali hladnoća i retke pahulje koje bi put našle do mog užarenog čela. Na putu do kuće sve je više bridelo, da bi potom počelo da boli. Ljudi su promicali zamišljeno, uglavnom gologlavi. Oni koji su nosili kape, morali su da ih povuku unazad, kako bi čelo bilo potpuno vidljivo. U suprotnom, rizikovali bi tužbu zbog prikrivanja plaćene reklame i prinudnu naplatu celokupne sume sa kamatom. Prošle godine u ovo vreme bili su retki oni sa tetovažom na čelu, a sada je situacija bila obrnuta – skoro da je bilo nemoguće videti ikoga bez nje. Osim u bogataškim četvrtima.

 

*

Sve je počelo s reklamama na autobusima. Prvo su ih dugo vremena stavljali na donji deo, ispod prozora, pa bi se povremeno pojavio neki originalni dizajn sa neravnim ivicama koje bi pomalo prelazile i na prozore. Gradski transport je dobijao dobre nadoknade za njih, koje, nažalost, nisu odlazile na unapređivanje prevoza, već u džepove tada državnih čelnika, a sad vlasnika Kompanije. Onda sam jednog dana ušla u autobus i sela pored prozora, da bi ubrzo osetila bol u očima. Shvatila sam da gledam kroz mrežu. Bilo je nemoguće gledati kroz prozor duže od minut. Kada sam izašla osmotrila sam bolje autobus: bilo je ceo prelepljen reklamama.

Prokomentarisala sam to po ulasku u kancelariju, na šta je kolega odgovorio da je to „posebna nalepnica koja spolja deluje neprozirno, ali se sa druge strane sve vidi”.

-Pa nije baš da se sve vidi, naziru se obrisi, odvratih. -I pritom baš smeta.

-Pa šta, ionako se kratko voziš, a šta ima i da gledaš!, frknu.

-Tek sam jutros shvatila da mi je najbolji deo dana dok se ujutru vozim do posla. Obično sednem do prozora i gledam napolje, to me baš opušta.

Belo me je gledao pa sam prestala da objašnjavam. Ali osećaj me nije varao. Ubrzo su svi autobusi bili oblepljeni reklamama. Potom su prešli na zgrade. Kompanija bi slala tipske dopise skupštinama stanara s predloženim nadoknadama. Gotovo sva stepeništa su plakala za krečenjem, ulazna vrata u većini zgrada bila su u stanju raspadanja i svaki ulaz imao je svoje male havarije koje je trebalo rešavati a koje niko nije mogao da finansira. Kompanija je nudila rešenje.

 

Jovan je ležao poduprt gomilom jastuka u svojoj bolesničkoj postelji i posmatrao radnike kako brzinski peglaju rupičaste folije po prozoru.

-Ne brini, tata, otvoriću ti prozor čim završe da možeš da gledaš napolje, tešila sam ga, primetivši da samo što nije zaplakao. Već je skoro pola godine bio vezan za krevet, i taj prozor mu je bukvalno bio celi svet.  

-Ma samo da što pre odapnem. Pre nego što počnu i po nama da lepe reklame, reče drhtavim glasom.

Pomislila sam kako će mu zima i zatvoreni prozori teško pasti, ako uopšte preživi. Terapija je bila izuzetno skupa i nisam bila sigurna koliko ću još moći da priuštim. Već sam odvajala stvari po kući koje bih mogla da prodam. Socijalno i zdravstveno osiguranje bili su sad već uveliko stvar prošlosti. Do nedavno su kako-tako opstajali, ali otkako je sve palo u ruke Kompanije, samo najbogatiji su mogli da priušte lečenje. Penzioni sistem je nestao preko noći. Jovan nikada nije dobio penziju za koju je radio skoro 60 godina. Prag za penzionisanje se sve više pomerao, i njegovu generaciju su gonili kao magarca pomoću štapa i šargarepe. Počeo je da radi u osamnaestoj i fakultet je završio dok je radio. Bio je vrhunski tehnolog, svuda tražen. Sve dok se nije razboleo. Sada ga više niko ne zove.

Kada se majstor završio otvorila sam prozor.

-Ne smete ga držati otvorenog više od 15 minuta, takva su pravila, doviknu mi sa skele.

 

*

Lola me je čekala ispred kafeterije dok joj se na sred čela baškarilo veliko oko. Veni, vidi, vici pisalo je iznad, i Optika Kristal ispod. Kad me je ugledala nije mogla da zadrži smeh.

-Pa gde te nađoše s tim pivom! Jesi li im rekla da si zakleti anti-pivopija?

-Kao da me je neko nešto pitao. Ćuti, mogla sam da dobijem reklamu za erektilnu disfunkciju.

-Jao, to je i meni rekao lik koji me je tetovirao. Verovatno ti to kažu da se pripremiš na najgore, pa ti posle lakne kad vidiš šta su ti naškrabali.

-Juče su mi legle pare, u minut do dvanaest. Sad bar mogu da platim Jovanu terapiju za narednih par meseci.

-Par meseci? A Pivara Rog će ti visiti na čelu godinu dana, reče Lola, i poslednji trag osmeha joj nestade s usana.

-Proći će. Pravo da ti kažem, postalo mi je sve jedno.

Sele smo na kafu i Lola mi je pričala o drugarici neke drugarice kojoj je isteklo godinu dana koliko Kompanija svakog obavezuje da zadrži tetovažu na čelu, pa je otišla na lasersko uklanjanje. Ono košta 12000, osim ako se ne obavežeš da ćeš nakon mesec dana doći na novu tetovažu. U tom slučaju Kompanija snosi troškove intervencije. Navodno su tražili stručno mišljenje koliko je vremena potrebno da se koža oporavi i rečeno im je od mesec do 45 dana. Zaokružili su na mesec. Ni dana više. U suprotnom, plaćaju se penali.

Lola živi sama sa sedmogodišnjim sinom, jedva namiče kraj s krajem. Kada je pre pet godina uvedeno pravilo da svako mora imati lični kod na vratu, postalo je nemoguće raditi bilo šta van sistema. Do tada je Lola krpila rupe u kućnom budžetu radeći po tri posla istovremeno, ispod žita. Onda je Kompanija ukinula papirni novac, uvela skenere i kamere svuda, i povezala svoj sistem sa sistemom Banke. Banka, preko koje su prolazile sve finansijske transakcije, koje bi se, na kraju, slile u kasu Kompanije, uvela je Izopštenje kao kaznu za svaki neprijavljeni rad i prihod. Izopštenje je isto što i smrt. Bez registracije u sistemu život je praktično nemoguć. Ako želiš da kupiš hamburger na kiosku, prodavac je dužan da skenira tvoj lični kod. Ako te nema u sistemu, nema ni hamburgera. Ako si u sistemu, novac za hamburger se skida direktno s tvog računa u Banci. Ako jedna osoba plaća više hamburgera za više osoba, prodavac je dužan da skenira kodove svih. Kod se skenira pri ulasku u zgradu u kojoj živiš. Pri ulasku u bilo koju drugu zgradu ili instituciju. Kod se skenira na vratima autobusa, taksija, u samoposluzi na samouslužnoj kasi, na operacionom stolu, kod pedikira, na pijaci...

Nije mnogo prošlo pre nego što se neko dosetio proste trampe – roba za robu ili uslugu. Onda je Kompanija povećala kontrole i donela dekret o Izopštenju. Ubrzo su sve češće postale scene ljudi koji mole za hranu ali niko ne može da im je proda, a oni koji bi im je dali, ubrzo bi i sami postali ti koji prose. Kada bi kolabrirali na ulici, Kompanija ih je kupila u posebna vozila. Niko ne zna šta se s njima događalo. Nakon samo mesec dana niko se više nije usuđivao da prekrši pravilo Kompanije. Ali došlo je do strašnog raslojavanja.

Šačica najbogatijih i najlojalnijih Kompaniji lepo je živela. Ostali nisu imali mnogo izbora. Kompanija je svima obezbeđivala dnevni minimum hrane, i to je sve. Ko je imao posao, mogao je da preživi, ukoliko nije imao dodatne izdatke. Ko nije imao posao, bio je potpuno u milosti Kompanije. Za njih je organizovan premeštaj tamo gde je su bili potrebni – na plantažama, farmama ili mega-fabrikama. Nove mogućnosti za zaradu su se otvorile kada Kompanija više nije imala reklamnog prostora. Sve fasade, vozila, čak i stabla drveća bili su prekriveni reklamnim panoima.

Prošlo je tačno godinu i po otkako je pres-centar Kompanije objavio vest o novom načinu plaćenog oglašavanja – tatu-advertajzingu. Na sve strane čulo se negodovanje. Niko ni o čemu drugom nije pričao nego o suludoj ideji da nam tetoviraju reklame na čelu. U gradu je bilo kao u košnici, na sve strane se zujalo i u jednom trenutku je delovalo da će situacija eskalirati. Došlo je do par ekscesa, nekoliko grupica je demoliralo neke reklamne panoe u centru. Ubrzo su njihovi vinovnici nestali i niko nije znao gde su. Onda su počeli da se pojavljuju prvi tetovirani. Prvi kog sam ja lično videla bio je stariji čovek koji je prelazio preko Trga pognute glave, s rukama u džepovima. Na čelu je imao reklamu za Mirozepam, veoma popularan novi antidepresiv, za koji se ubrzo ispostavilo da uništava nervni sistem, i koji je upropastio zdravlje mnogih, između ostalih i mog Jovana. Dok je hodao preko Trga, svi koji su mu išli u susret bi zastajali i gledali ga. On je žurio poguren, kao da mu sve te tuđe oči izazivaju bol. Pitala sam se koja li ga je muka naterala na taj potez...

Nije mnogo prošlo a da već nije bilo ništa čudno videti nekoga sa tetovažom na čelu. Pored mene su promicali ljudi koji su šetali reklame za personalizovane mobilne uređaje, blind-vrata koja se otključavaju pomoću ličnog koda, čistače koji primaju glasovne komande, prečišćivače vazduha s mirisima prirode po izboru i razne zdravstvene i kozmetičke usluge. Čak i moji prijatelji, koji su bili žestoki protivnici tatu-advertajzinga, odlazili bi na žigosanje, kako smo to među sobom zvali. Pomoću naknade koju je isplaćivala Kompanija uspevali bi da pokriju zaostale rate kredita, ili da daju učešće Banci za novi kredit. I ja sam bila ubeđena da nikada neću dozvoliti da me žigošu. A onda se razboleo Jovan.

 

*

Kada je Jovan ugledao Pivaru Rog na mom čelu, pobesneo je kao nikad do tad.

-Da li si ti normalna? Zašto si to uradila?

-Tata, ne drami. Nisam ni prva ni poslednja. Važno je da smo živi.

-Ne treba mi ovakav život! Zar da doživim da mi dete žigošu kao stoku da bih ja mogao da preživim?! Što me ne pustiš da umrem na miru?

-Hajde tata, svejedno bih morala da se istetoviram da ti platim sahranu!

-Ne glupiraj se, nije mi do šale. Mislio sam da ne mogu da padnem niže od ovoga, a sad vidim da je moguće.

Dramio je ceo dan, ali s obzirom da je do tad bio u potpunoj letargiji i uglavnom ćutao i zurio u jednu tačku u svojoj mračnoj sobici, bilo je nečeg pozitivnog u tome što ga je moja Pivara Rog drmnula kao elektrošok.

Otišla sam do kupatila i prišla ogledalu. Čelo mi je oteklo a oko natpisa se pojavilo tako jako crvenilo da je bio skoro nečitak. Oprala sam ruke i namazala antibiotsku mast. Otok je pulsirao dok sam Jovanu spremala večeru. Kad sam mu donela tacnu sa hranom, krio je pogled od mene. Znala sam da mu je neprijatno pa nisam ostala s njim dok je jeo.

Tokom noći morala sam da ustajem više puta i stavljam hladne obloge i još jednom sam namazala antibiotsku mast. Ujutru je otok malo splasnuo. Čula sam se s Lolom, i ona mi reče da je njoj bilo isto. Tatu-majstori izgleda ne stižu da sve temeljno dezinfikuju nakon svakog klijenta. Njen kolega je imao gadnu infekciju, završio je u bolnici, i na lečenje mu je otišao sav novac koji je dobio za reklamu.

 

Kada sam se tog dana vratila s posla, komšija me je čekao ispred vrata koja su bila otvorena.

-Odveli su Jovana, reče.

-Kako? Kuda? Ko?

-Došlo je obezbeđenje Kompanije. Probao sam da im objasnim da je čovek bolestan, ali samo su me odgurnuli. Ali ni Jovan mi nije bio od pomoći. Urlao je na njih, gađao ih čime je stigao...

-Ali zašto su došli?

-Cepao je foliju na prozoru i vikao. Opleo je sve, i Kompaniju, i Banku, i lopovski sistem... Kad je počeo da vrišti nije mogao da se zaustavi. Pocepao je prvo foliju sa svog prozora, pa je prešao na ostale. Kad sam čuo kako viče došao sam, vrata su bila otključana...

-Da, on insistira da mu ostavim otključano ujutru kad krenem na posao, rekoh.

-Ne pamtim kad sam ga video takvog. Psovao ih je na sva usta. Jedva je stajao na nogama, ali je besno cepao foliju, idući od prozora do prozora. Kamere su ga usnimile i vrlo brzo pojavilo se obezbeđenje Kompanije.

-Jesu li ga tukli?

-Onaj krupni ga je ošamario. Iskočio sam da im objasnim da je čovek bolestan, pa sam i ja popio šamar. Onda su ga dohvatili za ruke i bukvalno izneli napolje. Odvezli su ga u crnoj marici.

 

Jovana više nikada nisam videla.