 |
| Durmitor |
Ako za nekog slikara možemo ponosno da kažemo da je naš,
originalan i jedinstven, to je Petar Lubarda. Potekao sa crnogorskog kršnog
terena kog je potom redovno, veoma verno prenosio na platno, školovao se
onoliko koliko je to njemu odgovaralo, odbijao da prihvati kalupe koje mu je
nudila pariska Akademija lepih umetnosti, i iako je bio krajnje savremen i
moderan, nije se u potpunosti priklonio nijednom pravcu. A opet je bio priznat
i cenjen širom sveta jer njegov kvalitet nije mogao biti opovrgnut: Grand Prix
u Parizu, 1937, Međunarodna nagrada u Sao Paolu gde je zasenio i Pikasa i
Dalija 1953, Nacionalna nagrada Gugenhajm u Njujorku 1956, nagrade u Hagu,
Tokiju, Kalkuti, Beču... i mnogobrojna priznanja i izložbe u domovini.
 |
| Stari put Njeguši-Kotor |
Lubarda je umro 1974. u Beogradu, ostavivši brojna dela u svom ateljeu u kući na Dedinju koju su na korišćenje pedesetih godina prošlog veka dobili on i njegova supruga Vera. Nakon Verine smrti 2008. godine, kuća se pretvara u legat i prolazi detaljnu rekonstrukciju, a Lubardina dela, koja su prilično propala i uništena zbog nebrige, prepuštena memli, pažljivo se restauriraju. Osim u Kući legata, neka od Lubardinih dela dostupna su tokom marta i aprila 2017. godine u Domu Jevrema Grujića u Beogradu, povodom 110. godišnjice umetnikovog rođenja, na izložbi Neviđeni Lubarda.
Pored šarma same kuće koja je priča za sebe, na ovoj izložbi
mogu se pogledati 24 Lubardina dela, a neka od njih nikada pre nisu prikazivana
u javnosti.
Iako je Lubardina tehnika veoma interesantna, i njom uspeva
da postigne jedinstveni efekat, ono što treba da bude u fokusu je utisak koje
njegovo slikarstvo ostavlja. Baš kao što ni slikar nije mario za pravila,
teoretisanje i dogme, tako ni posmatrač ne bi trebalo da se upušta u analize,
već da se prepusti intuiciji i vrati se detinjem osećaju za poimanje estetike.
 |
| Jutro nad Crnom Gorom |
Na prvi pogled potpuno apstraktna platna, u otvorenom umu
najednom dobijaju kristalnu viziju, materijalizuju se predeli, kršne planine,
zavojiti putevi, pa prepoznajemo dobro nam poznatu, divlju crnogorsku prirodu
koja, međutim, ne deluje surovo jer boje i linije Lubarda zauzdava, smiruje,
pastelizuje, i time nam jasno stavlja do znanja koja ga emocija vodi. Svako ko
se vozio prugom Beograd-Bar, između useka i tik duž provalija koje se survavaju
do Morače, sigurno nije ostao ravnodušan prema toj zastrašujuće lepoj prirodi.
I Lubardino strahopoštovanje je sveprisutno, prihvatanje svega u celosti, takvog
kakvo jeste, jer priroda, baš kao i sam život, naročito njegov život, nije tu
da nas mazi, već da nas šiba, baca i izaziva, i tako nas dovodi do spoznaje zašto
vredi živeti i stvarati, i pored svih ožiljaka koje šibe ostavljaju.
Iako jasno deklarisan kao Srbin, veliki obožavalac Beograda,
Lubarda se uvek vraćao Crnoj Gori, i u svemu što je radio može se osetiti makar nagoveštaj crnogorskog karsta. Sama tehnika koju je primenjivao, od ulja
na platnu do nitro laka, bez obzira na tematiku, u potki ima taj planinski
reljef koji, s jedne strane zrači nemirom, a s druge apsolutnim prihvatanjem i
u krajnjem kontekstu, murdrošću.
 |
| Motiv sa Save |
Pored planinskog, ogoljenog krša, Lubardu su iščeličile i
godine zarobljeništva tokom okupacije u II svetskom ratu. I kada se završi
jedan život, i kada se sagleda čitava njegova zaostavština, shvatamo suštinu
sreće, od koje je današnji, materijalistički i pozapadnjeni svet prilično
odlutao jer sreću izjednačava s osećajem prijatnosti. Da bi se do sreće došlo
treba ginuti, boriti se, sagorevati i ponovo se rađati iz pepela. A to sve vidi
se na Lubardinim platnima.
Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni
kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u
podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete. Upravo
ova Lubardina definicija sebe kao umetnika trebalo bi da vodi svakoga od nas u
svemu što radimo. Jer ona odražava veliko samopouzdanje, veru u sopstvene
mogućnosti, veru u smisao, potrebu da se izrazi a ne obavezno i da se dopadne,
i smrtnikovo podjarmljivanje svega pojavnog u nedokučivom svetu večnog. A to je
umetnost. I to je stapanje s univerzumom. I to je sreća.
 |
| Stepa |
 |
| Stari Miločer |
