Verujem da je malo mesta na ovome svetu koje putnika mogu da iznenade kao Petra. Kako se za svaku lepotu treba pomučiti, tako je i ovde. Petri se prilazi s juga, prvo preko čistine koju prži pustinjsko sunce od najranijeg jutra, pa kroz uzan klanac, širok nekoliko metara, kojim jure zaprežna kola, ne obazirući se mnogo na prolaznike. Klanac ili sik je mračan, ali svetla je dovoljno da se primete prelepe crvene nijanse kamena bočnih zidova. I nakon podužeg hodanja i vijuganja konačno se stiže do suženja klanca iza kog sledi najlepši prizor: mali plato koji krasi čuvena Riznica. To je trenutak kada putnik zastane, zaboravi na znoj koji mu curi niz lice, prašinu koja mu se zalepila za noge, i ispusti iskren uzdah divljenja.
 |
| Riznica |
Prvo, očigledno blago Petre su njene građevine uklesane u
stenu. Iz jednog komada. Odozgo na dole. Koliko je samo veštine za to bilo
potrebno. Ali Petra ima još jedno, skriveno blago.
Iako sve građevine u Petri bude strahopoštovanje, ovaj grad
nije nastao da bi odao poštu bogovima, već iz sasvim praktičnog razloga:
trgovine. U 4. veku p.n.e. ova tačka na mapi postala je najbitnija stanica trgovačkih
karavana koji su nosili najveće dragocenosti tog doba, između ostalih i veoma
traženi tamjan. Petra je povezivala Gazu, Bosru, Damask i Akabu, a pritom je
imala resurs od najveće važnosti trgovcima i njihovim kamilama, koji su nedelje
i mesece provodili u vreloj pustinji. Nabatejci, koji su izgradili Petru, umeli
su da uhvate i sprovedu bujičnu vodu u grad, i naprave dovoljne rezerve do sledeće
bujice.
 |
| Kanal za sprovođenje vode |
Dok hodamo klancem koji vodi ka gradu primećujemo udubljenja
u bočnim stenama. To su kanalići kojima bi voda tekla i slivala se u
rezervoare. Nabatejski vodovod omogućavao je ujednačen protok vode, sistem
prečišćavanja, i tako kompleksne hidraulike da i dan-danas zadivljuje moderne
inženjere. Nabatejci se nisu libili da uče od suseda. Njihov sistem objedinjuje
najbolja dostignuća Egipta, Mesopotamije, Minojaca, Vavilonaca, Asiraca, a kako
su Nabatejci bili trgovci, imali su prilike da putuju, primaju putnike i upoznaju kulture
koje su mnogima bile van dometa.
 |
| Danas je najveći neprijatelj Petre priroda. Erozija polako 'guta' skulpture, građevine, i stari vodovod od mekog kamena peščara. |
Urbano jezgro Petre leži u dolini okruženoj planinama. Kada
pada kiša, sliva se kroz niz udubljenja i klanaca, da bi stigla do doline.
Priroda se pobrinula za prvi korak, ali sada je trebalo tu vodu sprovesti do
željenog mesta i skladištiti je u količinama koje bi omogućile udoban život do
sledeće kiše. To se nije moglo rešiti odjednom. Nabatejci su konstantno radili
na usavršavanju svog sistema vodovoda, učili na greškama, i koristili najnovije
tehnologije do kojih su dolazili. Pravili su brane i cisterne, cevovode i
kanale, i crpeli resurse svih prirodnih izvora vode u okolini. Toliko su vode
Nabatejci imali usred pustinje, da su mogli i da zalivaju bašte. Jedan od
kanala dovodio je vodu baš ispred Riznice, što je tek nedavno otkriveno nakon
arheoloških iskopavanja i pronalaska šestougaonih kamenih ploča kojima je kanal
bio obložen. Tamo gde voda nije mogla da dođe prirodnim padom, dovođena je
cevovodom koji se pružao do najudaljenijih delova grada. Trebalo je umeti
regulisati pritisak u cevima i omogućiti stabilan protok vode, kao i napraviti
sistem koji daje vodu ’na zahtev’, umesto da se dragocena tečnost uzaludno
prosipa. Nabatejci su bili majstori planiranja, i imali dodatne rezervoare ’za
ne daj bože’, kao i posebne rezervoare koji su služili za potrebe karavana koji
bi tek pristizali u grad. Istraživanja pokazuju da su nabatejski cevovodi bili
projektovani tako da voda koja protiče zauzima oko 50% prostora cevi, dok je
iznad površine toka vazdušni džep, što bi značilo da je voda mogla da teče
nesmetano a da pritom, usled pritiska, ne curi kroz spojeve. Naučnici su proučavali
vodovod Jebel el Khubtha dugačak 8 km od pečenih glinenih cevi sa
zamalterisanim spojevima od 0,3m, i proračunali da je imao protok od najmanje
45m3/h. Nabatjske cevi su bile kraće od rimskih i prilagodljivije vijugavom
terenu. Unutrašnjost cevi je talasasta, što omogućuje bolji protok, čak za
5-10% veći nego kod ravnih cevi. Smatra se da je ovaj detalj, da neravna
unutrašnjost cevi može omogućiti bolji protok tečnosti, naročito ako su sastavi
i zglobovi ravni, jedan od najranijih empirijskih zapažanja u ljudskoj istoriji
u oblasti vodovoda.
 |
| Klanac koji vodi do Petre. I surova priroda koja ga okružuje. |
Koliko god da je voda izvor života, toliko može značiti i
smrt. Iznenadna bujica bi mogla da nanese neprocenjive štete gradu, da
Nabatejci nisu osmislili i sistem koji ne bismo mogli nazvati kanalizacijom,
jer te vode nisu bile otpadne, već drenažom pomoću posebnih kanala, koji bi,
opet, vodu usmerili ka željenim cisternama. O takvoj vrsti drenaže vodilo se
računa naročito pored veoma značajnih građevina, kao što je Veliki hram, oko koga
postoji poseban sistem kanala koji je bujičnu vodu usmeravao u podzemnu
cisternu kapaciteta 50m3 u okviru samog Hrama. Ta voda je bila od izuzetnog
značaja za sprovođenje rituala. Kasnije, po dolasku Rimljana, ovaj sistem je
prepravljen kako bi voda dobila praktičniju primenu u svakodnevnom životu.
 |
| Amfiteatar |
Na severnoj strani klanca, ili sika (siq), nalaze se četiri
otvorena ’pojila’ kroz koja voda prolazi, koja su, osim za piće, služila i da
se u njima nakupe nečistoće i uklone pre nego što voda uđe u cevi. Isto tako,
voda bi se dovodila u rezervoare u kojima bi ’odležala’, što bi omogućilo da se
nečistoće slegnu, pa bi odatle, prečišćena, nastavljala put kroz cevi. Kanal
koji je sprovodio vodu sa južne strane, bio je namenjen životinjama.
Nakon detaljnih analiza, proračunato je da je u ovom gradu
od 30.000 stanovnika, svakome sledovalo po najmanje 0,04 m3 na dan, t.j. 40
litara vode dnevno, a ako se uzme u obzir i dodatni pristup javnim česmama,
termama i bazenima, količina vode po stanovniku bila bi ravna rimskim
standardima, od 0,6m3 na dan. Da bi opstao u tamošnjim klimatskim uslovima,
čovek mora da popije oko 0,003m3 na dan, što bi značilo da je ostatak omogućavao građanima udoban život. Smatra se da su cisterne
držale dodatne rezerve vode, u slučaju ekstremne suše, od 0,36m3 po osobi, što je količina koja bi
mogla da napoji čoveka tokom perioda od dva meseca.
Nakon što su Rimljani došli u Petru, nije bilo nekih bitnih
izmena sistema vodovoda. To će reći da su bili prilično impresionirani
nabatejskim rešenjima. Čak šta više, biće da su mnoge ideje za svoje gradove
dobili baš ovde.
Korišćen materijal: The Water Supply of Petra,
Charles R. Ortloff, Cambridge Archaeological Journal, 2005, 15:1:93-109
 |
| Život uvek nađe načina |
 |
| Zapadni čovek, t.j. Švajcarac Johan Ludvig Burkhart je Petru otkrio tek 1812. Otkako je drevna civilizacija propala nakon što su je poprilično desetkovali Rimljani, pa je centar trgovine premešten u Palmiru (da, baš tu koju trenutno uništavaju Islamisti), pa je priroda dokusurila zemljotresima, u Petri su se baškarili Beduini. I onda su izrešetali Riznicu, nadajući se bogatom plenu. A kad bi im bilo hladno, unutar građevina i grobnica palili bi vatru. Otud brojni crni zidovi... |
 |
| ... kao, na primer, ovde. |
 |
| Pre Nabatejaca, Petru je oblikovala priroda, o čemu svedoče tragovi sedimenata u peščaru. |
 |
| Petra je od 1985. pod zaštitom UNESCO |
 |
| Religija Nabatejaca poštovala je bogove i boginje iz pre-islamskog perioda, a nekoliko kraljeva imalo je tu čast da bude proglašeno božanstvom, kao na primer, Obod I. Zlatno doba Petre bilo je tokom vladavine Arete IV, (8. p.n.e. - 40 n.e.), kada je izgrađen i Veliki hram. Praktični trgovci, Nabatejci nisu mnogo marili za vojsku. I to im je došlo glave kada su Rimljani nanjušili njihovo bogatstvo. Taj scenario nam je i danas poznat, iako su se glavni akteri promenili. Sve do tad živeli su mirno, praktikujući politiku nenasilja sa svojim komšijama, Jevrejima. Godine 106. n.e. Rimljani proglašavaju Arabia Petraea delom Rimskog carstva. Još neko vreme grad napreduje, ali se centar trgovačke moći polako prenosi na Palmiru. Tokom vizantijskog perioda dolazi do opšte dekadencije, a da zlo bude gore, razoran zemljotres 363. godine uništava mnoge građevine, kao i vodovod. Sledi još jedan zemljotres 551. godine. Po dolasku Arapa, 663. godine, poslednji Petrani konačno napuštaju grad. |
 |
| Samo su mazge ostale iste... |
Sa Google Maps:
I da, ako do sad niste znali, Petra je u Jordanu!
