Kada smo se približili selu plemena Masai u
blizini Mošija podno Kilimandžara, već je krenuo suton i čitav krajolik obojio
intenzivnim nijansama. U daljini su se nazirale male, okrugle kolibe sa slamenim
krovovima, dok je čitavo pleme bilo postrojeno ispred sela, pevajući u ritmičnom
zanosu. Nisko sunce izdužilo je senke njihovih, inače vrlo vitkih tela. Sa leve
strane stajali su muškarci u dugim, crvenim, kariranim odorama, a sa desne žene,
sa širokim ogrlicama od belih perlica, poput velikih kragni iz 17. veka kakve
su nosili Šekspir ili Servantes. Potom
je, uz prodoran zvuk roga, započeo tradicionalni ples, adumu, uz grlene povike,
tokom kog su se vešti muškarci nadmetali ko će više poskočiti. Žene i dalje
stoje u liniji, pevajući uz ritmične pokrete glavom.
Pre dolaska u selo, vozeći se duž puta, imali smo
prilike da na više mesta vidimo dečake i mladiće odevene u crno, sa belim šarama po licu. Njihova pojava delovala je zastrašujuće, što im je i bila namera.
Tokom puberteta dečaci moraju da prođu obred inicijacije koji podrazumeva bolno obrezivanje
(tzv. emorata). Proceduru izvode
stariji pripadnici plemena, oštrim nožem, a dečak je mora stoički istrpeti jer
svako pokazivanje bola je sramotno. Rana zarasta i do 4 meseca i izaziva veoma
otežano i bolno mokrenje, a dečaci nakon obreda nose crnu odeću i do 8 meseci.
Ne obrezuju se samo dečaci. Nažalost, devojčice
prolaze sličan obred, jer je to preduslov za udaju i dobar miraz. U poslednje
vreme vodi se velika kampanja protiv ženskog obrezivanja, koje je i zakonom
zabranjeno, pa emoratu menja ceremonija 'sečenja
rečima', posebnog plesa za tu svrhu.
Masai koje smo sreli u selu deluju zadovoljno i
opušteno. Iako veoma primitivno, to je društvo gde svako ima svoju ulogu koja
se ne preispituje. Društvo je patrijarhalno, i stariji muškarci određuju
pravila koja su nepisana, ali visoko poštovana. Sporovi se obično rešavaju
ustupanjem određenog broja stoke. Bogastvo Masaia meri se brojem krava i dece.
Oba su važna, i ako neko ima mnogo krava, a nema dece, smatra se siromašnim. Masai
su poligamni, iz čisto praktičnih razloga. Muškarac poseduje određeni broj
krava o kojima se brine žena. Kada se stado poveća i žena nije u stanju da sama
pomuze sve krave, potrebna je pomoć – još jedna žena. Za poligamiju postoji još
jedan dobar razlog: velika stopa smrtnosti novorođenčadi. Novorođenče je u
potpunosti priznato tek kada napuni tri meseca.
Ali ni poliandrija nije strana
Masaima. Žena se ne udaje samo za svog muža, već za sve svoje vršnjake. Ako
muškarcu u posetu dođe čovek istih godina, smatra se učtivim da mu ovaj ustupi
svoj krevet. Ipak, poslednju reč ima žena, koja može da bira da li će se
pridružiti gostu. Ako se iz ovakvog ’susreta’ rodi dete, smatra se da je
muževljevo i ima jednaka prava kao druga deca. U slučaju da muž maltretira
ženu, ona ima pravo na razvod, povraćaj miraza a starateljstvo nad decom je stvar dogovora.
Masai žive u skladu sa prirodom, i umiru s njom:
mrtve ne sahranjuju nego ih prepuštaju strvinarima, i tako poštuju ciklus života
i kruženja materije u prirodi. Društveno je neprihvatljivo da strvinari ne
pojedu leš – ako se to desi, smatra se da sa pokojnikom nešto nije u redu. Zato
često leševe prekrivaju životinjskom krvlju i lojem.
 |
| Sandale koje Masai nose prave se od starih automobilskih guma |
Bog Masaia zove se Enkai. On može biti crn i
dobroćudan, ili crven i osvetoljubiv. Na severu Tanzanije veruju u Boga
planine, što nije čudno kada u blizini imate planinu-džina od 5895 metara.
Laibon je duhovni vođa plemena, zadužen za rituale, proricanje budućnosti,
zdravlje i prosperitet. U novije vreme, ipak, dosta Masaia je prešlo u Islam, a
poneki i u hrišćanstvo.
 |
| Masai i dalje pale vatru na tradicionalni način |
Masai koje smo posetili i dalje žive životom
svojih predaka. Nekada su nosili odeću od životinjske kože i krzna, a danas su to
crvene, karirane tkanine (šuka),
kožne sandale su zamenile sandale od starih automobilskih guma, ali svejedno,
način života je ostao nepromenjen. Više puta tokom istorije Masai su morali da
se sele. Ova nilotička grupa naroda (poreklom s južne obale Nila), migrirala je
na jug tokom 15. veka. U Tanganjiki su se ustalili tokom 17. veka. Danas ih tu
ima oko 800.000. Poslednjih godina 19. veka kosile su ih bolesti, naročito velike boginje,
a stoka im je crkavala od stočne kuge. Da zlo bude veće, snašla ih je i velika
suša.
 |
| Krater Ngorongoro gde su Masai nekada živeli, a sada je nacionalni park zaštićen zakonom. |
Oskar Bauman, austrijski istraživač, opisao je tada izgladnele Masaie,
koji su nastanjivali krater Ngorongoro, kao kosture koji su se jedva kretali,
očiju besno izbuljenih od gladi, dok su iznad njih kružili lešinari. Tada ih je
pomrla trećina. Početkom 20. veka Britanci su ih izmestili sa teritorija koje
su danas nacionalni parkovi, kako bi napravili rezervate. I tanzanijska vlada
ih je terala da prihvate moderniji način života. Uprkos svim nevoljama, Masai
su imali veliku sreću da ih tokom istorije nikada nisu odvodili u roblje, za
razliku od ostalih naroda Tanganjike i Zanzibara (današnje Tanzanije). Slobodarski
duh ovog naroda vidljiv je i na prvi pogled: njihova visoka, žilava tela
stvorena su da tumaraju, trče, skaču i prelaze velike razdaljine.
 |
| U kući |
Jedan od naših domaćina uvodi nas u kuću i
ponosno pokazuje raspored prostorija: mala kuća od blata i balege, sa podom od
utabane zemlje, visoka jedva toliko da se u njoj može uspraviti, ima tanku
pregradu po sredini. –Ovo je soba za roditelje, a ona za decu- pokazuje nam. ‘Soba’ je zapravo ležaj od dasaka podignut od zemlje
pomoću nekoliko greda, obložen parčetom kartona. Tu je i mala zemljana polica
sa par kuhinjskih pomagala, i minijaturno ognjište. Prisećam se replike kuće
Vinčanskog čoveka iz 5600. godine pre naše ere. Bila je mnogo savremenija i
komfornija, sa više pravih, prostranih prostorija, toplim podom i zidanom peći. Međutim, Vinčanski čovek
bio je sedentan, dok su Masai polu-nomadi. Ljudi koji se sele ne ulažu u udobne
kuće. Pokretna imovina, tj. stoka je mnogo bitnija. Domaćin nam objašnjava kako
kuću zidaju žene, dok su muškarci ratnici. Žene pripremaju hranu, muzu krave i
imaju vremena i za izradu nakita i ukrasnih predmeta.
 |
| Škola - kućica sa par redova klupa. Deca su nas stidljivo pozdravila. |
Tradicionalna ishrana Masaia podrazumeva mleko
(oko litar dnevno po osobi), puter, surutku, kravlju krv (naročito se daje slabima,
bolesnima, trudnicama i dojiljama), i kravlje meso u posebnim prilikama. U
poslednje vreme Masai su prihvatili i neke vrste povrća i žitarica. Ugali je
varivo od žitarica, uglavnom kukuruza, koje se jede s mlekom. Iako bi moderan
čovek bio zapanjen ovako oskudnom ishranom, studije su pokazale da kod Masaia
postoji izuzetno niska stopa karijesa zuba i kardiovaskularnih oboljenja. Pored
fizičke aktivnosti, tome doprinosi i konzumacija bodljikave akacije od čijeg
korena prave supu, a koja sadrži saponine za koje je poznato da snižavaju nivo
holesterola. Masai koji su poprimili moderne navike i nemaju pristup ovoj
korisnoj biljci, počinju da oboljevaju od srčanih anomalija.
Nakon odlaska iz sela, novi susret s Masaima
imamo već na trajektu ka Zanzibaru. Dvojica lepih mladića sa izuzetno
komplikovanim frizurama stoje kraj ograde broda, sa slušalicama i naočarima za sunce. Svi
smo zadivljeni tim pletenicama koje kao da poseduju posebnu energiju. Kosa kod
Masaia ima posebno značenje i simboliku. Nakon što se dete rodi i navrši tri
kritična meseca života, dobija ime i glava mu se brije sa strane, dok se od
čela do potiljka ostavlja posebna šara
koja simbolizuje milost boga koji je dete održao u životu. Dečaci, dva
dana pred obrezivanje, briju glavu. Potom, kao mladi ratnici, puštaju kosu i
neguju je, pletu i uvezuju kožnim trakama. Kada ratnici pređu u novu fazu
života i postanu zreli, stariji muškarci, eunoto,
ponovo briju glavu i tek tada im je dozvoljeno da se ožene. Neveste pred udaju
takođe se briju. Obrijana glava simbolizuje novi početak.
Po dolasku na Zanzibar često srećemo Masaie. I
dalje su u tradicionalnoj odeći, a u hotelima ih često zapošljavaju kao čuvare.
Oni oko pojasa nose noževe i pouzdani su i cenjeni radnici. Rade za platu od
sto dolara i tri obroka dnevno. Drugima oružje nije dozvoljeno, osim
tradicionalnih štapova za koje pronalaze mnoge namene – u jednom trenutku, dok
su igrali fudbal na plaži, njima su obeležili golove.
 |
| Masai na plaži u Pađeu |
Masai su druželjubivi i rado prilaze strancima.
Radoznali su da saznaju više o načinu života zapadnog čoveka, mada su
simpatično naivni i ne uspevaju u potpunosti da ga vizuelizuju.
-
Jel imaš ti
krave?, pita me jedan.
-
Nemam,
odgovaram uz smeh, zamišljajući kravu u svojoj dnevnoj sobi.
-
Kako nemaš
krave?, čudi se, i po izrazu lica vidim da se ne šali.
Na dugoj i prelepoj plaži u Pađeu Masai nude
rukotvorine iz svojih sela, prodaju ih turistima i nose zaradu kući. Za svaku
sitnicu se mora cenjkati do besvesti, pa je potrebno vremena zapadnom čoveku da
shvati koliko je ovde vreme relativan pojam i kako se ništa ne može odraditi
brzo. Pole, pole*, životna je
filosofija koja se mora prihvatiti, hteli mi to ili ne. Još jedna je Hakuna
matata – nema problema. To nam je već poznato...
---
*polako, polako.
 |
| Masai se lako uklapaju u zahteve turizma. |
