Europom oko sveta

Jednog dana, lutajući svojim božanskim carstvom, Zevs ugleda na obali lepu Europu, kćer feničanskog kralja, i istog trenutka ga opčini njena lepota. Perverzni Zevs, koji nije imao ni najmanju nameru da obuzdava svoje instinkte, prerušio se u belog bika i otplivao do obale. Čim su ugledale lepog, pitomog bika, Europa i njene prijateljice su se sjatile oko njega. Europa ga je u jednom trenutku i uzjahala, na šta se bik odmah uputio ka moru i zaplivao, sa devojkom na leđima, sve do Krita. Tek kad su stigli na Krit, Zevs je devojci otkrio svoj pravi identitet. Europa mu rađa tri sina, Minosa, Radamantisa i Sarpedona, a bik koji mu je pomogao da zavede Europu seli se na nebo, gde nas i danas posmatra u vedrim noćima iz svog sazvežđa.

Europa je iz grčkog mita stigla na pramac prelepog broda, jedrenjaka sa tri jarbola koji nosi njeno ime. Pramac broda krasi njena figura, dodata 2010. godine u Argentini, nakon što je prethodna oštećna prilikom udara u santu na Južnom polu.

Europa je bark* dug 56 metara, napravljen 1911. u Hamburgu, po narudžbini hamburških vlasti za potrebe patroliranja Elbom. Godine 1986. dovežen u Holandiju, renoviran i opremljen u Amsterdamu. Jarboli su izmenjeni tako da prva dva nose krsna jedra, a poslednji, krmeni, sošna.

*bark je jedrenjak sa 3-5 jarbola, dužine 40-60 metara.

Matična luka broda je u Ševeningenu u Hagu. Brod ima 16 članova posade i prima 48 'mornara', tj. privremenu posadu – posetioce koji žele da uče i plove. Svako može da se prijavi i bude deo privremene posade (naravno, uz adekvatnu novčanu nadoknadu), ali mora da aktivno učestvuje u plovidbi, bilo da se radi o avanturistima ili učenicima pomorskih škola. Tokom plovidbe, stalna posada je spremna da obučava posetioce da upravljaju brodom, navigiraju, rukuju konopima, ali, kako kažu, na 'holandski način' – bez vike i strogog vojničkog režima. Bitno je da svi priustni na brodu aktivno učestvuju u plovidbi, i da na brodu vlada pravi timski duh. Timski rad je ovde i neophodan, jer na brodu nema mnogo modernih spravica i vinčeva, već se sve radi na tradicionalan način, uz starinska jedra, potezanje konopa i uz dodatnu pomoć prirode, čiji se darovi uprežu veštinom i znanjem.

Ipak, kada bi neki mornar od pre par vekova vremeplovom došao na Europu, prijatno bi se iznenadio: male kabine su komforno opremljene, sa sve mini toaletima sa tušem, čistom posteljinom i peškirima. Za barom se služi piće, a u trpezariji tri obroka. Europa tako spaja ono najbolje iz istorije i modernog doba.

Dok galeb pozira, Europa se u pozadini približava luci.

Europa je 24.07.2016. uplovila u svoju matičnu luku. Odlazim da je dočekam. Već po izlasku na ševeningensku obalu, vidim je u daljini kako raširenih jedara klizi po mirnom moru ka luci. Brzim hodom stižem do luke i posmatram je kako elegantno uplovljava, prolazeći pored nezgrapnih teretnjaka i ribarskih brodova. Već spuštenih jedara, dolazi do samog kraja luke i okreće se bočno. Potom širi samo dva mala sošna jedra, na pramcu i krmi, kako bi je vetar pogurao uz dok. Bacaju se konopi, privezuju, a par metara dalje na obali, gerijatrijski hor veselo peva mornarske pesme. Svi sedokosi, u istovetnim plavim majicama. Mi na obali srećni što prisustvujemo tako veličanstvenom prizoru, oni na brodu srećni što nakon dugo vremena ipak vide malo civilizacije. Ali ne zadugo. Već nakon tri dana Europa će nastaviti svoj put. Ide prvo od Roterdama do Porta, pa nastavlja do Tenerifa, potom do ostrva Cape Verde da bi odatle završila u Montevideu, nakon pređenih 4100 nautičkih milja i 34 dana plovidbe. Krajem ove godine Europa će se zaputiti na Antarktik, po petnaesti put u svojoj istoriji. Većina ovih putovanja je već kompletno bukirana, a svi detalji o brodu i rasporedi putovanja sa cenama mogu se naći ovde: Bark Europa

Gledam Europu zadivljeno na vezu u ševeningenskoj luci i već počinje da me opseda ideja da putujem njom preko okeana, pa do Južnog pola, da usput srećem kitove, noću vidim ceo spektar Mlečnog puta, da osetim adrenalin tokom vožnje po uzburkanom moru, da iskusim i blagost i jar prirode, da izgubim osećaj za vreme, da hodam bosa po drvenoj palubi, dobijem žuljeve od potezanja konopa... Jer, kako rekoše Feničani, 'dani provedeni na moru ne oduzimaju nam se od dodeljenog nam životnog veka'.

Film o uplovljavanju Europe u ševeningensku luku može se videti ovde. Na kraju filma će vas zabaviti razigrani ševeningenski hor.

Komande koje mora da savlada svaki mornar.

Europa uplovljava u luku u Ševeningenu

Europa se bočno približava vezu.

Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima

U amsterdamskom Rijksmuzeumu ovih dana konačno se mogu videti dve Rembrantove slike koje su do nedavno bile deo privatne kolekcije porodice Van Loon i nedostupne javnosti. Radi se o portretima u punoj veličini tek venčanih Martena i Oopjen, koje su, udruženim snagama krajem januara ove godine, otkupili Luvr i Rijksmuzeum za vrtoglavih 160 miliona evra.

Ono što ove portrete izdvaja od ostalih Rembrantovih dela jeste veličina. Ovo je prvi i jedini put da je Rembrant naslikao individualne portrete u punoj veličini. Platna su visoka 210 i široka preko 130 cm. Marten i Oopjen sijaju u svečanoj odeći po poslednjoj francuskoj modi, dostojnoj kraljeva, koju su nosili i na svom venčanju 1633. godine (za ono vreme, naravno, nama bi danas bilo nezamislivo da vidimo mladu u tamnoj haljini). Sve te raskošne tkanine, čipke i ukrasi, kao i razmetljive poze u potpunosti su u skladu sa dobom u kom su mladenci živeli: Zlatnim dobom i usponom mlade holandske republike, dobom ekspanzije trgovine, nauke, umetnosti i sveopšteg prosperiteta.

Rembrant je imao 28 godina kada je naslikao ove portrete. Već tad bio je u potpunosti formiran i zreo slikar, sposoban da verno prenese do tančina i najsitnije detalje, poigrava se svetlom i senkom, kao i da prikaže ne samo gole činjenice već i karakter i trenutno raspoloženje osobe koju slika.

A ko su bili Marten i Oopjen? Marten Soolmans i Oopjen Coppit su se venčali 28.06.1633. u Novoj crkvi u Amsterdamu. On je imao 20, a ona 22 godine. Martenov strogi i dominantan otac je posedovao veliku fabriku šećera gde se prerađivala trska koja je stizala sa Kariba. Umro je kada je Marten je imao samo 15 godina, pa nakon očeve smrti Marten odlazi u Lajden da studira prava. Verovatno je tamo i upoznao Rembranta.  Oopjen je bila kćer bogatog trgovca, iz porodice koja se generacijama bavila trgovinom u Amsterdamu. Oopjen je u miraz donela 35000 guldena, a Marten 12000.  Što bi se reklo, para na paru....

Godinu dana nakon venčanja  rađa im se prvo dete, a uskoro još dvoje. Nažalost, ova porodična idila nije dugo potrajala. Marten umire u 28. godini života, a od troje dece dvoje nije dočekalo mladost. Oopjen se kasnije preudaje za Kapetana Maertena Daeya, rađa još dece, i umire u 78. godini. Ove dve slike ostaju u porodici Daey, pa se dugo vremena tragalo za identitetom osoba na njima, jer su se vezivale za Kapetana Daeya. Tek u 20. veku razrešena je misterija, a do tad je portret Oopjen bio poznat kao 'portret gospođe Daey'.

Godine 1815. Willem van Loon oženio se Annom van Winter. Ona u miraz donosi ogromnu kolekciju slika, među kojima su i portreti Marten i Oopjen. Kolekciju van Loon potom otkupljuje francuski bankar Rothschild 1877. godine.

Od 10.3. do 13.6.2016. ova dva portreta bila su izložena u Luvru, a od 2.7. do 2.10.2016. stoje u Rijksmuzeumu, odmah pored čuvene Rembrantove Noćne straže. Nakon toga će ih tu i restaurirati, i posle će ostati izloženi još 3 meseca u Rijksmuzeumu, pa 3 meseca u Luvru, da bi se na kraju smene radile na pet pa na osam godina. Dogovor je da se portreti nikada ne razdvajaju. I tako, iako je par proživeo samo osam godina zajedno da bi ih potom smrt razdvojila, Rembrant im je omogućio da zajedno večno žive u svetu umetnosti.

Rembrantova Noćna straža. Na zidu levo od nje izloženi su portreti Martena i Oopjen.

Vermer se vraća kući

'Straatje'

U Muzeju Prinsenhof u Delftu u toku je izložba pod nazivom Vermer se vraća kući. Čuvena slika Uličica, koja se inače čuva u Rijksmuseumu u Amsterdamu, na pozajmici je u Vermerovom rodnom gradu. A razlog tome je što je, nakon silnih pokušaja i teorija, izgleda konačno otkrivena prava lokacija dve kuće koje su prikazane na slici.

Muzej Prinsenhof u Delftu

Vermer je jedan od najomiljenijih slikara holandskog Zlatnog doba, iako je danas opstalo samo 35 njegovih slika. Mnogo slikara se bavilo istim temama kao Vermer, ali ako ih uporedimo, vidimo tananu nit koja razdvaja dobrog slikara i genija. Suptilna jednostavnost Vermerovih slika, i pored brojnih i preciznih detalja, ono je što i danas fascinira posmatrača razmaženog visokim rezolucijama i pikselažama koje naše doba masovno pruža.

U Vermerovo vreme slike su se obično naručivale. Tako su i teme zavisile od zahteva tržišta. Svaki bogati trgovac ili zanatlija koji je držao do svog statusa imao bi potrebu za slikom koja bi odražavala njegov imetak i renome. Na porodičnim portretima razmetalo se bogatim tkaninama i skupocenim nakitom. Egzotično voće, srebrno posuđe i bogate trpeze bile bi još jedan element raskoši. I upravo Vermerova Uličica potpuno odudara od takvog obrasca. Na njoj se ne vidi raskošna palata, već dve oronule kuće popucalih zidova i naprslih vrata i prozorskih šalona. Na vratima jedne kuće sedi žena i šije pri dnevnom svetlu, dok se u dvorištu vidi služavka koja pere. Na ulici kleče deca, udubljena u igru. Pored sjajne kompozicije, Vermer nam ovde verno prenosi scenu iz svakodnevnog života, kao fotograf koji iz prikrajka neprimetno u trenu beleži detalj kratkom ekspozicijom. Ali teško da bi neko ovakvu sliku namenski naručio. Pre će biti da je Vermer naslikao ‘za svoju dušu’, sa željom da zabeleži scenu kojoj je svakodnevno prisustvovao, jednu od onih koja čini i sam gradić u kom je proveo život. Ova slika odiše toplinom i ljubavlju, i govori mnogo više o odnosu slikara prema Delftu nego sve skupocene tkanine i nakit.

Nakon silnih pokušaja da se odredi tačna lokacija dve kuće koje su prikazane na slici, istoričar umetnosti Frans Grijzenhout je izgleda uspeo: tačna adresa je Vlamingstraat 40-42 u Delftu. Grijzenhout je do ovog podatka došao mukotrpno preturajući po poreskim spisima koji su se odnosili na obavezni namet stanarima za čišćenje kanala i održavanje priobalja. U spisima iz 1667. su do detalja opisane kuće i prolazi između njih. 

U Vermerovo vreme ovo je bio sirotinjski kraj u istočnom kvartu. Kuće koje danas tu stoje sazidane su krajem 19. veka, i samo jedan detalj se poklapa sa prikazom na Vermerovoj slici – kapija i prolaz sa desne strane. Još jedna činjenica koja potvrđuje Grijzenhoutovu teoriju je da je kuća s desne strane pripadala Vermerovoj strini, udovici Arientgen Claes van der Minne, polu-sestri Vermerovog oca, koja je živela od trgovine škembićima, i ta je kuća u Vermerovo vreme bila poznata kao Penspoort – Kuća škembića. I Vermerova majka i sestra živele su u bilizini istog kanala, pa je i više nego očigledno da je Vermer u kraju provodio dosta vremena.   

Dva ogromna panoa sa Vermerovom Uličicom, levo i današnjim zgradama, desno.

Nakon postavke u Rijksmuseumu u Amsterdamu, čitava ova priča preseljena je u Vermerov grad, Delft, u muzej Prinsenhof. Zgrada ovog muzeja sama po sebi nosi ogroman istorijski značaj – u njoj je ubijen Viljem Oranski, Otac nacije, začetnik revolucije protiv katoličke Španije. U muzeju je posebno obeleženo mesto gde je metak završio u zidu, a projekcija senki posetiocu dočarava kako se čitava scena odigrala. Da nije bilo Viljema i njegovih pobunjenika, teško da bi bilo i Zlatnog doba i eksplozije umetnosti i nauke u Holandiji. I ko zna da li bi jedan takav genije kao što je bio Vermer imao prostora da i mogućnosti da ispolji svoje umeće.

Uličica se neće dugo zadržati u Delftu, ali Vermer je ipak sveprisutan.  

Pogledajte tačnu lokaciju na Google Maps

Rupe od metaka koji su usmrtili Viljema Oranskog

Projekcija scene ubistva

Subota, pazarni dan - Haagse Markt

Kuda god da putujem, jedno od omiljenih mesta za posetu mi je pijaca. Po tome koliko je šarena i živopisna može se dosta reći o samom gradu i njegovim žiteljima. I tako sam se u prošlu subotu u podne zaputila na hašku pijacu, Haagse Markt. Rekoše mi da je najveća u Evropi, ali bila sam prilično sigurna da ni jedna zapadno-evropska pijaca ne može parirati beogradskim. I još jednom me je život opomenuo da ničemu ne smemo pristupati s predrasudama.

Haška pijaca jeste najveća u Evropi. Ima 540 tezgi na kojima se može naći bukvalno sve. Od odeće, farmerki, poput onih novopazarskih, preko orijentalnog kiča, metraže, posteljine, orijentalne garderobe, rukotvorina, opreme za mobilne telefone, najživopisnijih tezgi sa voćem iz celog sveta, do prebogate ponude ribe i morskih plodova. Pravi raj za oči. Šetajući duž redova dugih preko 500 metara imala sam utisak da mi nešto nedostaje – aha! da, uobičajeno uzvikivanje kako bi se namamile mušterije. I baš tad jedan sedokosi Arapin započe svoj repertoar. Dobro, pomislih, ali da li se isto može očekivati i od Holanđana? Minut kasnije bledoliki dekica započe glasni hvalospev svojim buketima cveća.

Između tezgi ima dovoljno prostora, osim kada se tu i tamo zaglavi nekoliko motorizovanih penzionera. Pomislih kako želim takva kolica jednog dana kad ostarim... Između redova se čuju svi jezici sveta, vide se turbani, galabije, šarene marame, tesne farmerke, čitav svet u malom.

Stižem do tezgi s ribom. Apsolutna fascinacija! Sve što pliva morem može se ovde naći. Sa strane stoje gajbe sa najrazličitijim krabama, školjkama, jastozima. Preko uredno sortiranih gomila ribe leže dve male ajkule. Ispred tezge niz velikih zlatnih sušenih skuša. 3 komada za 5 evra. Prodavac me obaveštava da mogu da stoje 8 dana u frižideru, a tri meseca u zamrzivaču. Kod kuće mi jedna traje tri obroka i sjajna je.

Nailazim na tezgu gde se prave originalni holandski strop vafli. Na gomilici stoji tamno testo, već oblikovano u loptice. U pekaču se peče jedna vafla, veličine manjeg tanjira. Sa strane na toploj plotni stoji njih nekoliko, već ispečenih, i čeka na gladne mušterije. Iako nisam gladna, ne mogu da odolim. Prodavačica raseca jednu vaflu i bogato je maže karamel-sirupom. Izvol'te, 1,20 eur. Idem usput i grickam vaflu. Taman kad sam je dokrajčila, stižem do marokanske tezge sa đakonijama. Baklave, razni tanki hlebovi i – burek! Naravno da moram da ga probam. A i ona vafla je bila preslatka, sad mi treba nešto slano. Marokanski burek je tanak, kore su deblje i prilično posne. Naravno, nema svinjske masti. Kad zagrizem, ne sliva se do lakta. Ukus me podseća na kosovarsku pitu koju je pravila jedna moja stara komšinica poreklom iz Gnjilana. Izuzetno je lep, ali nije naš burek. Svejedno, nisam razočarana. Idem dalje prepuna stomaka, već odlučna da preskočim naredna dva obroka.

Oko mene gomile krupnih oraha i džinovskih grožđica, mirisnih holandskih hlebova, sladoleda, kobasica, sušenih haringi, kibelinga (kibbeling, holandski specijalitet – komadići ribe u pohu) sa majonezom, šarenih svilenih bombona, karamela, debelih belgijskih vafli, tankih vafli sa čokoladom, rambutana, ličija, žutog manga, papaje, sireva, začina, čajeva... osećam se kao dete na vašaru.  Srećom, burek drži položaj i ne dopušta gladnim očima da preuzmu kontrolu.

Izlazim s pijace nakon dva sata, pune torbe stvari i glave utisaka, sa širokim osmehom na licu, i krećem ka stanici tramvaja br. 11. Danas sam samo jedan od 60000 posetilaca. Da, toliko ih prođe ovuda subotom. Izvinite, Kaleniću, Đermu, Bajloni, Zelenjaku... moram biti fer, ova pijaca vas je ušila. Čak nailazim i na gomilu rasutih otpadaka ispred kapije, skroz autentično, nema šta!

Letovanje na Ševeningenu

Ševeningen ljudima iz naših krajeva budi veoma jasne političke asocijacije. Pre osnivanja Haškog tribunala verovatno je retko ko i znao gde je Ševeningen. Danas, kada nekome kažete da idete tamo, obično sledi smeh, pa prigodna šala na temu pritvorske jedinice.

Ali Ševeningen je pravi dar prirode i nosi lepote o kojima se retko priča. Ova kilometrima duga peščana plaža (koja nosi isto ime kao i jedna od osam opština grada Haga) po sunčanom danu nimalo se ne razlikuje od tropskih, naravno, dok ne kročite u more. Zapravo, prilično me podseća na plaže sa juga Šri Lanke, po boji peska i bespreglednom prostranstvu. Na oba mesta more je jednako odlučno da pokaže ko je gazda: besni, lomi se i peni, pa ako neko i uspe da uđe u plićak, jake struje će ga ubrzo upozoriti da ne ide daleko. Jedina razlika je u temperaturi, kako vazduha tako i vode. I tu leži ogromna prednost Ševeningena: na kojoj topskoj plaži bi bilo moguće pešačiti par sati uz more u sred podneva, dok je sunce u zenitu, a da se pritom ne vratimo sprženi?

Skulptura žene ribara. Ko zna koliko je žena vekovima zabrinuto stajalo baš na ovom mestu i gledalo u more.

Naziv je Ševeningen dobio još u 13. veku kada su se ovde pojavili Angli i Sasi. Ubrzo je uz more niklo ribarsko selo koje je vekovima trpelo razne vremenske nepogode, da bi krajem 19. veka konačno ovde nikla luka. Do tad ribari su koristili čamce sa ravnim dnom, koje bi mogli da preko peska dovuku do vode. Čamac sa ravnim dnom u ovako divljem moru verovatno bi se okretao kao palačinka. Uz luku, Ševeningen je dobio i hotel i restoran, čuveni Kurhaus. Tako počinju da pristižu i turisti, i da se razvijaju raznorazni sportovi koji su se mogli praktikovati na širokoj plaži gde ima dovoljno vetra. Lokalno stanovništvo temperatura ne zabrinjava. Već zamišljam naše majke kako utopljavaju decu na plaži dok mali Holanđani šetaju u kupaćim gaćicama. Kupanje se ne praktikuje samo leti. Jedna od tradicija podrazumeva i Novogodišnje kupanje.

U subotu, 18. juna, do mog stana koji je na 20ak minuta hoda od Ševeningena doprli su neki čudni zvuci. Prvo brodska sirena, onda su se galebovi na okolnim krovovima uznemirili, da bi povremeno vetar doneo i po koji takt pesama Džoa Kokera. Nije mi bilo mrsko da izađem i pratim zvuk, koji me je na kraju doveo do marine. Ovde me je sačekao čitav spektakl. Zaista, bina sa 'Džo Kokerom' (pljunuti), pesma Summer in the City, iako je napolju bilo 15 stepeni prošaranih povremenim pljuskovima, niz tezgi na kojima se prodaju rukotvorine, držači sa nanizanom ribom koja se suši, pleh muzika i defile... Na sve strane vije se zastava Ševeningena: plava, sa tri haringe koje nose žute krune. Haringa potpuno zaslužuje ovaj kraljevski status. Ribolov je ovde i dalje glavni izvor prihoda, i uz luku stoji nekoliko zgrada sa firmama za špediciju ribe, kao i izuzetno dobrih restorana. Ispostavilo se da se baš tog dana proslavlja Dan zastave - dan kada se po prvi put u proleće proda ulov haringe.

'Džo Koker' žeže na sceni

Narednog dana tokom pre podneva nestadoše oblaci, i na tirkiznom nebu pojavilo se sunce. Pozivnica da se ode na plažu. Prolazim kroz Keizerstraat, simpatičnu pešačku uličicu sa lepim radnjama s rukotvorinama, koja vodi pravo do mora. Ispred mene puca vidik, široka i dugačka plaža sa žutim peskom i pučina na kojoj se u daljini naziru jedrilice i teretni brodovi.

Keizerstraat

Šetam satima i udišem miris mora. Ne odlazi mi se. Skidam duksericu i podižem rukave na majici. Sunce me prijatno greje sa strane s koje dopire, dok sa suprotne osećam kako me hladi povetarac. Hodam po mokrom pesku i more prilazi da me pozdravi. Ponegde nailazim na gomile sitnih školjki i šljanaka koje je izbacilo, nasukane meduze i gomilice morske pene. Deca prave kule od peska, skakuću po baricama koje more ostavlja u udubljenjima u pesku i ciče od sreće. Prolazim pored Kurhausa i prilazim ogromnom molu na visokim stubovima. Vreme je da lagano krenem nazad. Nakon dvosatne šetnje osećam da su mi baterije skroz napunjene. Stižem do Keizerstraata i shvatam da sam upravo bila u drugoj dimenziji. Kakva blagodet je imati ovako nešto u blizini i vraćati mu se svaki put kada nam treba terapija prirodom!

Ševeningen je upravo dobio još jednog redovnog posetioca.

Mol s leve i Kurhaus s desne strane

Hrabri su se odlučili da krenu na kupanje.