DEVOJKA SA SREBRNIM ŠKRGAMA

1

Mahaveli je ustala rano, pre sunca i ostalih ukućana, i uputila se trkom na svoje omiljeno mesto: na obali okeana, blizu ušća reke, ušuškana leži mala laguna koju peščani sprud štiti od velikih talasa. Mesec je već utonuo, a na horizontu se nazire slaba ružičasta crta. Mahaveli, po običaju, seda na veliki crni kamen, koji kao da je priroda isklesala za nju, i oseća se kao kraljica. Šum talasa postepeno nadjačava poj ptica, a linija na horizontu postaje snažnija i svetlija, i meko ispunjava okean svojom bojom. 

Ovaj sveti ritual, koji ponavlja kad god je u prilici, Mahaveli ne deli ni sa jednim ljudskim bićem. Kada se pola sunca pojavi iznad horizonta, skida mali, šareni sari, spušta ga na kamen i polako ulazi u vodu. Nežni, žuti pesak se lagano ugiba pod njenim tabanima, i telo se spušta sve dublje. U jednom trenutku dno nestaje i Mahaveli zadržava dah. Pruža se po mirnoj površini, zamahuje rukama i, kao strela, spušta se ka dnu. Sitni korali ovde šaraju pesak i oko njih se roje budne ribice. Mahaveli ide dublje, krivuda i uvija se. Jednom snažnom piruetom grabi ka površini i izranja. Pluća joj se šire i gutaju svež vazduh. Nakon nekoliko udaha i izdaha ponovo zaranja i, probijajući se kroz lepezu sunčevih zraka, vijuga do velike crne podvodne stene. Zna tačno šta traži: jedna velika stara kornjača svaku noć provodi u malom procepu ispod stene, i Mahaveli je prva da joj poželi dobro jutro. Kornjača je pogleda bistrim okom, odupre se pomoću dva prednja peraja i tromo se podiže. Tu i ona i Mahaveli šire nozdrve na površini i halapljivo usisavaju vazduh. Potom joj kornjača prilazi i spušta glavu na devojčin ispruženi dlan, brzo zaranja i odlazi iz lagune.

Mahaveli, prolazeći kroz jato malih streličara, odlazi ka obali i obmotava mokro telo sarijem sa vrućeg kamena. Sa duge, crne kose voda joj se sliva niz leđa. Dok joj život munjevito struji kroz vene, Mahaveli žurno odlazi kući i pristavlja vodu za pirinač. Ubrzo se i ukućani bude i okupljaju se oko starog, drvenog stola.

-         -   Mahaveli, progovara majka, dok prosedu kosu pričvršćuje u malu, okruglu punđu, danas ti je šesnaesta godina. Kćeri, vreme je da postaneš žena.

Mahaveli joj je okrenuta leđima, dok u velikom, kamenom avanu drobi začine za kari. Iako joj stomak preseca grč, ona ne progovara, već saginje glavu. Samo joj tučak ispada iz ruku, brzo ga dohvata i nastavlja da udara po zrnevlju.

2

Pre praskozorja narednog dana, Mahaveli se iskrada iz kuće i kreće istim  putem. Jedna velika kabaragoja leži između zida kuće i velikog drveta manga. Mahaveli je prepoznaje po ožiljku na vratu i zna da će tu ležati dok joj sunce ne ugreje hladnokrvno telo, a potom će otići do obližnjeg kanala u lov. Veliki varani su česti u ovom kraju, gde se reka uliva u more kroz čitav niz kanalčića. 

Mahaveli spušta sari na crni kamen i ulazi u vodu sa prvim zracima sunca. Zaranja i stiže do crne stene. Kornjače nema. Nemoguće, misli, svakog jutra je tu. Mahaveli pretražuje stenu i obližnje korale. Ni traga od kornjače. Pliva do peščanog spruda koji lagunu deli od okeana. Pažljiva je, jer zna da su struje ovde jake. Koji minut kasnije stiže do bove koju koriste ribari za privezivanje čamaca. Zaranja oko bove. Jutarnja lepeza zraka osvetljava duboko dno. Tamo Mahaveli vidi obrise kornjače, grabi vazduh i zaranja. Do dna joj treba bar deset snažnih zamaha rukama. Na svoj užas, oko kornjače primećuje crvenu ribarsku mrežu. Pre nego što izroni po još vazduha, pogledi im se sreću i Mahaveli se srce cepa zbog tih tužnih očiju.

Na površini ubrzano diše i ponovo zaranja. Stiže do kornjače i pregleda mrežu. Kako je dosta duboko, ne može dugo da ostane na dnu. Pri trećem zaronu, Mahaveli uspeva da nađe jedan kraj mreže, opšiven zelenim konopom. Svesna je da kornjača ne može večno ostati na dnu, mora u jednom trenutku da izroni i udahne. Nema vremena za gubljenje. Tek iz četrnaestog puta Mahaveli uspeva da dovoljno oslobodi kornjaču da se ova podigne sa dna. Mreža joj je i dalje obmotana oko zadnjih peraja. Sada je već lakše, kornjača se poslednjim trzajima snage približava površini i pomaže Mahaveli da joj oslobodi i zadnja peraja. Neko vreme plutaju po površini i dišu, dok im obema srce udara o rebra. Potom kreću ka laguni, kornjača pliva tik uz Mahaveli i prati njen ritam. Devojka seda na kamen u plićaku i kornjača joj prilazi i spušta glavu na butinu. Mali crni kormoran čuči na kamenu pored, raširenih krila, i nemo ih posmatra.

-         - Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno..., pomisli Mahaveli.

Kornjača je gleda direktno u oči, bistrim, iskusnim pogledom. Mahaveli ima osećaj kao da su im se duše spojile. 

Kada je stigla kući, sunce je već odavno odskočilo. Mahaveli tiho ulazi u kuću i suočava se sa jednim sasvim drugačijim pogledom.

-          - Gde si ti? – pita majka strogo.

-          - Oprosti, majko. Otišla sam da naberem kasave, okliznula se i upala u kanal. Posle sam prala sari jer se ukaljao. Ako želiš, mogu opet da odem da naberem kasave.

-          - Mahaveli, moraš biti pažljivija! Nisi više dete! Nastruži kokos a ja ću otići po kasavu.

Srećom, otac nije ni primetio da je nema. Sa braćom je u dvorištu popravljao stari čamac. Potom su otišli do kanala da provere zamke za račiće. Mahaveli je nastrugala kokos i umesila testo za čapati. Napravila je od testa loptice i pokrila ih platnom. Došla je i majka sa kasavom i spustila je u kipuću vodu. Danas će ručati račiće u sosu od čilija, barenu kasavu s kokosom i čapati. 

Nakon ručka Mahaveli pere sudove i dohvata iglu i konac. Mnogo toga treba pokrpiti, i ona se rado baca na posao. Ako ništa drugo, to joj omogućava da se osami u hladu ispod krošnje sadike. Dok joj prsti sami lete po grubom platnu, Mahaveli misli na kornjaču. Oseća veliku žudnju i potrebu da otrči do lagune, ali svesna je da sada nije trenutak. Moraće da se strpi do jutra. Oseća da joj je sari ogrubeo od morske vode i da je grebe po leđima. Skuplja kosu i rukom prelazi preko vrata. Ispod uha napipava nešto tvrdo i prvo pomisli da se prilepio neki list. Odlazi do zadnjeg dela kuće gde, iznad stare česme, visi komad pegavog ogledala. Nije listić, pomisli. Prelazi prstima više puta preko neobične izrasline. Potom primećuje istu takvu sa druge strane vrata. Izraslina je srebrnkaste boje i polukružnog oblika, sa prorezom iza uha. Kako Mahaveli udahne, tako se prorez blago otvori. 

Telom joj u trenutku prolaze trnci. „Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno“. Setila se kornjačinog prodornog pogleda dok je sedela na kamenu u plićaku. 

      - Mahaveli, gde si?, začuo se majčin glas.

Brzo je spustila kosu preko ušiju i ušla u kuću.

3

Cele noći Mahaveli nije oka sklopila. S vremena na vreme, opipala bi vrat, da se uveri da su škrge još uvek tu i da sve nije samo san. Dosta pre zore ustaje i obmotava sari. Malom zemljanom stazom odlazi do lagune. Seda na crni kamen i gleda u zvezde iznad pučine. Iza njenih leđa, mesec baca srebro po mirnoj površini vode. Ostaje tako sve dok je iz misli ne prenu belogrli vodomar, prodornom pesmom koja liči na smeh. 

Mahaveli skida sari i ulazi u vodu. Neko vreme stoji u vodi do pojasa dok joj strepnja prožima telo. Potom ispušta sav vazduh iz pluća i zaranja. Rukama pruženim i spojenim iznad glave probija vodu dok joj telo vijuga ka dubini. Onda udiše. Škrge se šire i Mahaveli oseća prodoran bol u grudima. Ne obazire se, ide sve dublje. Udiše opet, otvara usta, bol malo popušta. Spušta se skroz do dna i hvata za smeđi, hrapavi koral. Udiše ponovo i ostaje na dnu. Čelo je peče od slane vode kojom su se ispunili nosni kanali. Duva snažno kroz nos i sada već udasi postaju ritmični. U daljini ugleda obrise kornjače. Životinja joj se približava i zagleda joj se u oči. 

-          -Dišeš pod vodom, Mahaveli.

-          -  Dišem.

Nema reči, ali Mahaveli i kornjača se razumeju. I to bolje nego da razgovaraju.

-          - Hoćeš li samnom u dubine?

-          - Ne mogu, ibba...

-          - Sada možes slobodno da roniš i ostaneš koliko želiš.

-          - Hvala, ibba... Još uvek ne mogu da poverujem. Ali ibba, kako si to uspela?

-          - Ti si uspela. Tvoja snažna želja u trenutku kada je Sumana došao po mene. Tebi je podario škrge a meni još života u ovom oklopu. I sada si moja kćer.

-          - Ibba, moja duša žudi da sa tobom krene u dubine. Ali ja imam još jednu majku. Moram joj se vratiti pre nego što se sunce podigne.

-         -  Idi, kćeri, kada budeš spremna, čekaću te.

Kada je Mahaveli stigla do kuće, primetila je neko neobično komešanje. Majka je užurbano točila napitak od đumbira. Vrata sobe su se otvorila i otac, s usiljenim osmehom, uvlači Mahaveli unutra.

-          - Evo i nje, naše lepotice.

Bilo je potrebno nekoliko trenutaka da joj se oči priviknu na polumrak da bi Mahaveli poznala stare komšije Ravita i Sepaliku. U trenutku je sve shvatila. Došli su da ugovore brak između nje i njihovog sina Aravinde. Aravinda je ribar i ima preko četrdeset godina. Prošle godine mu je umrla žena i ostavila ga sa petoro dece. Najstariji sin je malo mlađi od Mahaveli. Često su se, kao deca, igrali po kanalu i hvatali žabe.

Mahaveli se nasmešila i sramežljivo pognula glavu. Otac je brzo izgurao iz sobe i zatvorio vrata. Majka je i dalje bila zabavljena spremanjem pića i hrane u kuhinji. 

Mahaveli se tiho išunjala do male, zemljane staze koja vodi do lagune. Čim je roditeljsku kuću izgubila iz vida počela je da trči. Granje šipražja je grebalo po telu i licu niz koje su se slivale suze. Sela je na svoj omiljeni crni kamen i pustila dušu da se oglasi kroz grlo. Okolo nije bilo nikoga, osim ribara u malom čamcu, dovoljno daleko da je ne vide i ne čuju. Huk talasa prigušio je njen urlik. Svukla je sari i ušla u vodu. Uronila je ka dnu i pratila padinu koja se spuštala sve dublje. Pored nje odjednom se stvorila kornjača.

-          - Ibba, vodi me!

Tog popodneva, dok je sunce peklo crni kamen, Mahavelin najstariji brat pronašao je njen šareni sari.