U NARUČJU VETRA

Olu Deniz, avgust 2014.

Planina Babada (Babadağ – poslednje slovo se ne izgovara), uzdiže se 1969 metara iznad Fetija u Turskoj, i jedno je od najboljih mesta na svetu za paraglajding. U antičko doba, ovu planinu Likijci su zvali Kragus, baš kao i grad u njenom podnožju, koji je danas poznat samo po starim spisima, ali ga moderni istraživači nikad nisu pronašli. Planina je još čuvena i po endemskoj vrsti javora, acer undulatum i po libanskom kedru, cedrus libani, koji ovde raste u izobilju. Vrh planine nalazi se na samo 5 km od mora, odakle putuju veoma povoljne vazdušne struje koje iskusan pilot može uhvatiti u svoj paraglajder i leteti satima.

Naravno, turiste-entuzijaste neće voziti satima. Ali i polučasovan let je dovoljan da se oseti beskrajna radost.

Od plaže Olu Deniz, na kojoj se nižu štandovi raznih letačkih klubova, do vrha sa kog se poleće paraglajderom, ima dvadesetak minuta vožnje džipom. Krivudavi planinski put vodi kroz naselje, zalazi u šumu, prolazi pored niza košnica (u tom trenutku se hitro zatvaraju prozori!), da bi, u jednom trenutku, došao do čistine na kojoj se čuje samo fijuk vetra.

Piloti u tišini raspakuju padobran i polažu ga, uredno, na zemlju. Dobijam kratke instrukcije kako se ponašati tokom poletanja. ‘Oblače’ oko mene meko sedište koje pilot privezuje za svoje. Sledi trenutak iščekivanja i posmatranja vetrokaza. Kada uslovi postanu idealni, pravimo samo nekoliko koraka i u trenutku nas struja povlači u vis. Odjednom smo visoko, visoko iznad planine. Osećam se izuzetno prijatno, uopšte nemam osećaj da visim u vazduhu. Struja nas obavija, kao da nas nežno drži u šaci. Kako sedim ispred, a pilot je iza mene, ne mogu da ga vidim, ali dobro čujem instrukcije. Daje mi komande i pušta da upravljam. Veoma je jednostavno, mali trzaj uzda nagoni padobran na kruženje. Ispod naših nogu jasan je dokaz da je Zemlja okrugla: sve se vidi kao kroz zakrivljeno sočivo kamere. Sa jedne strane dominira zelenilo planine, sa druge jarko tirkizna boja zaliva Olu Deniz.

Osećam se kao pravi potomak Dedala, dok me obavija osećaj savršene slobode. Ako je ikako moguće komunicirati sa bogovima, to je to. Pod okriljem prirode i uz ljudsko umeće, čovek nema potrebu da preispituje smisao sopstvene egzistencije. Sve je jasno i jednostavno, uz čistu intuiciju i odsustvo bilo kakvih misli. Ispunjava me apsolutna ljubav prema životu i savršen mir…

Na pola puta pilot preuzima komande i daje mi monopod sa Go Pro kamerom. Lagano se spuštamo, i sad već mogu da razaznam uličice kojima sam tog jutra prolazila, plažu koja se približava i ljude koji izgledaju kao mravi. Prilazimo plaži sa kopna iznad glavne ulice u naselju. Dobijam instrukcije da se uspravim u sedištu. Deluje mi da smo još uvek visoko, međutim, već slećemo. Par mekih koraka, i na zemlji smo. Padobran se elegantno spušta, kao na usporenom filmu. 

Skidam kacigu, ali osmeh na licu ostaje.

               Film o ovom letu može se pogledati ovde: https://youtu.be/w-CqrnibAXw

KOKOS, PANDAN SRPSKOJ SVINJI

Jedna od omiljenih mi stvari kod putovanja u daleke, tropske krajeve, jeste pristup najraznovrsnijem voću, koga kod nas ili nema ili se može kupiti u samoposluzi ali nije ni prineti onom izvornom. Pritom, ambijent u kom se voće kupuje pruža još jedno, dodatno, zadovoljstvo. To su obično ili pijace, pune života i šarenila, ili usputne tezge koje vas iznenade baš u trenutku kada shvatite da vam treba predah i rehidracija, nakon napornih obilazaka znamenitosti ili sportskih aktivnosti. Nikakav napitak nas ne može tako osvežiti i podići kako kokosova voda. Ali to je samo delić blagodeti koji nam ova čudotvorna biljka može pružiti. Na malajskom jeziku kokos se kaže pokok seribu guna, što znači ’drvo koje se koristi na hiljadu načina’. Na Sanskritu se zove kalpa vriksha – ’drvo koje podmiruje sve životne potrebe’. Od kokosa se može iskoristiti bukvalno sve, i putujući po tropima, videvši šta se sve od njega pravi, došla sam do jednog bitnog zaključka: kokos je definitivno pandan svinji u Srbiji (i gde god se već one gaje i masovno konzumiraju), a možda čak i više od toga.

Kokos je plod koji raste na istoimenom drvetu, latinski naziv mu je Cocos nucifera, i pripada porodici palmi Arecaceae. Stablo može da se pruža do 30ak metara u visinu, a grane budu dugačke 60-90 cm. Godišnje, u dobrim uslovima, zrela (stara 15-20 godina) kokosova palma može da proizvede oko 75 plodova. Kada se zasadi, potrebno je 6-10 godina da počne da rađa.

Drvored palmi u botaničkoj bašti Peradenija, Šri Lanka

A evo šta nam sve daje ova divna biljka:

• VODA – prepuna je elektrolita, najbolja za rehidraciju; od nje se može napraviti i sirće; sadrži kalijum, natrijum i kalcijum. Veoma je korisna za trudnice, naročito koje pate od jutarnjih mučnina, jer odlično nadoknađuje tečnost i popravlja kvalitet amniotičke tečnosti. Takođe, njen sastav je sličan krvnoj plazmi, pa može biti i zamena za transfuziju.
• MLEKO – pravi se presovanjem rendanog ’mesa’ koskosa, ima procenat masti oko 23%. Kada se ohladi, može se sa površine skupiti ’pavlaka’. Koristi se za kuvanje, poslastice, a od njega se pravi i kokosovo ulje; kokos sadrži laurinsku kiselinu (koja ima antimikrobna svojstva), od koje se pravi natrijum lauril sulfat, deterdžent koji se dodaje gelovima za tuširanje i šamponima.
• ULJE – koristi se za kuvanje, naročito je pogodno i zdravo za prženje, jer ima nisku tačku topljenja. Od njega se može napraviti i puter. Izuzetno je korisno u kozmetici, i predstavlja prirodni faktor za zaštitu od sunca.
• CVET – od nektara koji se dobija iz cveta kokosa pravi se čuveni napitak nera (neera), koji, kada fermentira, postaje palmino vino. Kada se ono destiliše, dobije se arak, čuvena ’rakija’. Od nektara se, takođe, može dobiti kokosov šećer, izuzetno ukusan i zdrav.
• IZDANCI palme su jestivi (zovu se još i ’palmin kupus’).
• MESO – koristi se za kuvanje, poslastice, kao i za pravljenje mleka. Može se sušiti, i tada se zove ’kopra’.

Riba se suši na prostirci od kokosovih vlakana

• ’DLAKA’ – koja nastaje kada se kokosov orah osuši, izuzetno je, prirodno vlakno od kog se mogu praviti prostirke, četke, madraci, konopci, i sl. Vlakno je prilično otporno na vodu, naročito morsku, i veoma je izdržljivo. Koristi se i u poljoprivredi, na primer, odlično je za zaštitu biljaka od puževa. Pogodno je i kao supstrat za uzgoj pečuraka.
• LJUSKA – odlična je kao ogrev; od nje se može praviti parket; sveža ljuska se koristi kao sunđer; od ljuske se prave najraznovrsniji predmeti, ukrasni i upotrebni, činije, šolje, kutlače, muzički instrumenti... Mlevena ljuska stavlja se u kozmetičke preparate za piling.

List kokosove palme se uplete i koristi kao pokrivač za krov ili prostirka

• LIST – koristi se za pokrivanje kuća, umesto crepa, za izradu metli; mogu da se upletu i da se od njih prave korpe, prostirke ili da se koriste umesto posuda za kuvanje.
• STABLO – odličan građevinski materijal, od njega se prave kuće, čamci, mostovi, i cenjeno je jer je ravno, izdržljivo i otporno na so.
• KOREN – od njega se pravi boja, pasta za zube, a i dobar je lek protiv dijareje.

 

Prodavac kokosa u Galeu, Šri Lanka

Dakle, kada uporedimo svinju i kokos, jedino što od kokosa ne možemo dobiti su čvarci. Međutim, svinju teško da možemo koristiti kao građevinski materijal, praviti od nje čamce ili činije. Rekla bih da je u trci između svinje i kokosa pobednik, ipak – kokos. A ima i još jednu prednost: od njega vam sigurno neće skočiti holesterol.

 

Kari, bašmati pirinač i papadam

RECEPT 

Moj kari

Potrebno je:

• oko pola kg mesa (pilećeg ili ćurećeg) ili škampa
• veća glavica crnog luka
• pola glavice belog luka
• komad (veličine oko 1 cm) rendanog, svežeg đumbira (kad nema, poslužiće i onaj u prahu)
• 300 ml kokosovog mleka (može u prahu ili iz konzerve, ima ga u Maxiju)
• kašika kokosovog ulja, nerafinisanog
• kari začin (za meso da se uvalja, plus kašičica)
• seme slačice, prstohvat
• biber, po ukusu
• 1 kocka za supu (pileća ili povrtna)
• kašika celerove soli (probati pa dodati još ako nije dovoljno slano)
• tucana sudžuk paprika, 1 kašičica, ko voli ljuto može i više
• par grančica matičnjaka (može i sušenog), iseckanog 
• 1 komad praziluka od oko 15 cm, krupno iseckan ukoso
• 3 šargarepe iseckane na deblje kolutiće
• može a i ne mora – 1 krompir, seckan na krupnije kockice
• štapić cimeta

Meso uvaljati u kari začin i ostaviti da odstoji. Najbolje je to uraditi uveče pa ostaviti preko noći u frižideru.

U dobro zagrejan vok (a može da posluži i šerpa), sipati kašiku kokosovog ulja, i kad se rastopi, staviti meso uvaljano u kari začin. Propržiti na kratko, tek da malo porumeni, pa preručiti u činiju i ostaviti sa strane.

U isti vok gde se pržilo meso dodati sitno seckani luk, crni i beli, propržiti, dodati mleveni đumbir, pa sipati kokosovo mleko i pustiti da provri. Vratiti ono meso koje se prethodno propržilo, promešati. Staviti štapić cimeta (koji ćemo na kraju izvaditi).

Dodati šargarepu, krompir, dodatnu kašičicu kari začina, biber, celerovu so, kocku za supu, semenke slačice, tucanu ljutu papriku i ostaviti da se krčka dok meso ne omekša (kad pritisnemo varjačom da počne da se raspada). Kod škampa krčkati kraće.

Na kraju dodati sitno seckani matičnjak i praziluk, promešati, skloniti sa ringle i ostaviti poklopljeno koji minut da se smiri.

Servirati sa kuvanim bašmati pirinčem.

Može se napraviti i vegetarijanska varijanta sa raznim povrćem i krompirom (samo paziti da se povrće ne prekuva).

Prijatno! 

DEVOJKA SA SREBRNIM ŠKRGAMA

1

Mahaveli je ustala rano, pre sunca i ostalih ukućana, i uputila se trkom na svoje omiljeno mesto: na obali okeana, blizu ušća reke, ušuškana leži mala laguna koju peščani sprud štiti od velikih talasa. Mesec je već utonuo, a na horizontu se nazire slaba ružičasta crta. Mahaveli, po običaju, seda na veliki crni kamen, koji kao da je priroda isklesala za nju, i oseća se kao kraljica. Šum talasa postepeno nadjačava poj ptica, a linija na horizontu postaje snažnija i svetlija, i meko ispunjava okean svojom bojom. 

Ovaj sveti ritual, koji ponavlja kad god je u prilici, Mahaveli ne deli ni sa jednim ljudskim bićem. Kada se pola sunca pojavi iznad horizonta, skida mali, šareni sari, spušta ga na kamen i polako ulazi u vodu. Nežni, žuti pesak se lagano ugiba pod njenim tabanima, i telo se spušta sve dublje. U jednom trenutku dno nestaje i Mahaveli zadržava dah. Pruža se po mirnoj površini, zamahuje rukama i, kao strela, spušta se ka dnu. Sitni korali ovde šaraju pesak i oko njih se roje budne ribice. Mahaveli ide dublje, krivuda i uvija se. Jednom snažnom piruetom grabi ka površini i izranja. Pluća joj se šire i gutaju svež vazduh. Nakon nekoliko udaha i izdaha ponovo zaranja i, probijajući se kroz lepezu sunčevih zraka, vijuga do velike crne podvodne stene. Zna tačno šta traži: jedna velika stara kornjača svaku noć provodi u malom procepu ispod stene, i Mahaveli je prva da joj poželi dobro jutro. Kornjača je pogleda bistrim okom, odupre se pomoću dva prednja peraja i tromo se podiže. Tu i ona i Mahaveli šire nozdrve na površini i halapljivo usisavaju vazduh. Potom joj kornjača prilazi i spušta glavu na devojčin ispruženi dlan, brzo zaranja i odlazi iz lagune.

Mahaveli, prolazeći kroz jato malih streličara, odlazi ka obali i obmotava mokro telo sarijem sa vrućeg kamena. Sa duge, crne kose voda joj se sliva niz leđa. Dok joj život munjevito struji kroz vene, Mahaveli žurno odlazi kući i pristavlja vodu za pirinač. Ubrzo se i ukućani bude i okupljaju se oko starog, drvenog stola.

-         -   Mahaveli, progovara majka, dok prosedu kosu pričvršćuje u malu, okruglu punđu, danas ti je šesnaesta godina. Kćeri, vreme je da postaneš žena.

Mahaveli joj je okrenuta leđima, dok u velikom, kamenom avanu drobi začine za kari. Iako joj stomak preseca grč, ona ne progovara, već saginje glavu. Samo joj tučak ispada iz ruku, brzo ga dohvata i nastavlja da udara po zrnevlju.

2

Pre praskozorja narednog dana, Mahaveli se iskrada iz kuće i kreće istim  putem. Jedna velika kabaragoja leži između zida kuće i velikog drveta manga. Mahaveli je prepoznaje po ožiljku na vratu i zna da će tu ležati dok joj sunce ne ugreje hladnokrvno telo, a potom će otići do obližnjeg kanala u lov. Veliki varani su česti u ovom kraju, gde se reka uliva u more kroz čitav niz kanalčića. 

Mahaveli spušta sari na crni kamen i ulazi u vodu sa prvim zracima sunca. Zaranja i stiže do crne stene. Kornjače nema. Nemoguće, misli, svakog jutra je tu. Mahaveli pretražuje stenu i obližnje korale. Ni traga od kornjače. Pliva do peščanog spruda koji lagunu deli od okeana. Pažljiva je, jer zna da su struje ovde jake. Koji minut kasnije stiže do bove koju koriste ribari za privezivanje čamaca. Zaranja oko bove. Jutarnja lepeza zraka osvetljava duboko dno. Tamo Mahaveli vidi obrise kornjače, grabi vazduh i zaranja. Do dna joj treba bar deset snažnih zamaha rukama. Na svoj užas, oko kornjače primećuje crvenu ribarsku mrežu. Pre nego što izroni po još vazduha, pogledi im se sreću i Mahaveli se srce cepa zbog tih tužnih očiju.

Na površini ubrzano diše i ponovo zaranja. Stiže do kornjače i pregleda mrežu. Kako je dosta duboko, ne može dugo da ostane na dnu. Pri trećem zaronu, Mahaveli uspeva da nađe jedan kraj mreže, opšiven zelenim konopom. Svesna je da kornjača ne može večno ostati na dnu, mora u jednom trenutku da izroni i udahne. Nema vremena za gubljenje. Tek iz četrnaestog puta Mahaveli uspeva da dovoljno oslobodi kornjaču da se ova podigne sa dna. Mreža joj je i dalje obmotana oko zadnjih peraja. Sada je već lakše, kornjača se poslednjim trzajima snage približava površini i pomaže Mahaveli da joj oslobodi i zadnja peraja. Neko vreme plutaju po površini i dišu, dok im obema srce udara o rebra. Potom kreću ka laguni, kornjača pliva tik uz Mahaveli i prati njen ritam. Devojka seda na kamen u plićaku i kornjača joj prilazi i spušta glavu na butinu. Mali crni kormoran čuči na kamenu pored, raširenih krila, i nemo ih posmatra.

-         - Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno..., pomisli Mahaveli.

Kornjača je gleda direktno u oči, bistrim, iskusnim pogledom. Mahaveli ima osećaj kao da su im se duše spojile. 

Kada je stigla kući, sunce je već odavno odskočilo. Mahaveli tiho ulazi u kuću i suočava se sa jednim sasvim drugačijim pogledom.

-          - Gde si ti? – pita majka strogo.

-          - Oprosti, majko. Otišla sam da naberem kasave, okliznula se i upala u kanal. Posle sam prala sari jer se ukaljao. Ako želiš, mogu opet da odem da naberem kasave.

-          - Mahaveli, moraš biti pažljivija! Nisi više dete! Nastruži kokos a ja ću otići po kasavu.

Srećom, otac nije ni primetio da je nema. Sa braćom je u dvorištu popravljao stari čamac. Potom su otišli do kanala da provere zamke za račiće. Mahaveli je nastrugala kokos i umesila testo za čapati. Napravila je od testa loptice i pokrila ih platnom. Došla je i majka sa kasavom i spustila je u kipuću vodu. Danas će ručati račiće u sosu od čilija, barenu kasavu s kokosom i čapati. 

Nakon ručka Mahaveli pere sudove i dohvata iglu i konac. Mnogo toga treba pokrpiti, i ona se rado baca na posao. Ako ništa drugo, to joj omogućava da se osami u hladu ispod krošnje sadike. Dok joj prsti sami lete po grubom platnu, Mahaveli misli na kornjaču. Oseća veliku žudnju i potrebu da otrči do lagune, ali svesna je da sada nije trenutak. Moraće da se strpi do jutra. Oseća da joj je sari ogrubeo od morske vode i da je grebe po leđima. Skuplja kosu i rukom prelazi preko vrata. Ispod uha napipava nešto tvrdo i prvo pomisli da se prilepio neki list. Odlazi do zadnjeg dela kuće gde, iznad stare česme, visi komad pegavog ogledala. Nije listić, pomisli. Prelazi prstima više puta preko neobične izrasline. Potom primećuje istu takvu sa druge strane vrata. Izraslina je srebrnkaste boje i polukružnog oblika, sa prorezom iza uha. Kako Mahaveli udahne, tako se prorez blago otvori. 

Telom joj u trenutku prolaze trnci. „Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno“. Setila se kornjačinog prodornog pogleda dok je sedela na kamenu u plićaku. 

      - Mahaveli, gde si?, začuo se majčin glas.

Brzo je spustila kosu preko ušiju i ušla u kuću.

3

Cele noći Mahaveli nije oka sklopila. S vremena na vreme, opipala bi vrat, da se uveri da su škrge još uvek tu i da sve nije samo san. Dosta pre zore ustaje i obmotava sari. Malom zemljanom stazom odlazi do lagune. Seda na crni kamen i gleda u zvezde iznad pučine. Iza njenih leđa, mesec baca srebro po mirnoj površini vode. Ostaje tako sve dok je iz misli ne prenu belogrli vodomar, prodornom pesmom koja liči na smeh. 

Mahaveli skida sari i ulazi u vodu. Neko vreme stoji u vodi do pojasa dok joj strepnja prožima telo. Potom ispušta sav vazduh iz pluća i zaranja. Rukama pruženim i spojenim iznad glave probija vodu dok joj telo vijuga ka dubini. Onda udiše. Škrge se šire i Mahaveli oseća prodoran bol u grudima. Ne obazire se, ide sve dublje. Udiše opet, otvara usta, bol malo popušta. Spušta se skroz do dna i hvata za smeđi, hrapavi koral. Udiše ponovo i ostaje na dnu. Čelo je peče od slane vode kojom su se ispunili nosni kanali. Duva snažno kroz nos i sada već udasi postaju ritmični. U daljini ugleda obrise kornjače. Životinja joj se približava i zagleda joj se u oči. 

-          -Dišeš pod vodom, Mahaveli.

-          -  Dišem.

Nema reči, ali Mahaveli i kornjača se razumeju. I to bolje nego da razgovaraju.

-          - Hoćeš li samnom u dubine?

-          - Ne mogu, ibba...

-          - Sada možes slobodno da roniš i ostaneš koliko želiš.

-          - Hvala, ibba... Još uvek ne mogu da poverujem. Ali ibba, kako si to uspela?

-          - Ti si uspela. Tvoja snažna želja u trenutku kada je Sumana došao po mene. Tebi je podario škrge a meni još života u ovom oklopu. I sada si moja kćer.

-          - Ibba, moja duša žudi da sa tobom krene u dubine. Ali ja imam još jednu majku. Moram joj se vratiti pre nego što se sunce podigne.

-         -  Idi, kćeri, kada budeš spremna, čekaću te.

Kada je Mahaveli stigla do kuće, primetila je neko neobično komešanje. Majka je užurbano točila napitak od đumbira. Vrata sobe su se otvorila i otac, s usiljenim osmehom, uvlači Mahaveli unutra.

-          - Evo i nje, naše lepotice.

Bilo je potrebno nekoliko trenutaka da joj se oči priviknu na polumrak da bi Mahaveli poznala stare komšije Ravita i Sepaliku. U trenutku je sve shvatila. Došli su da ugovore brak između nje i njihovog sina Aravinde. Aravinda je ribar i ima preko četrdeset godina. Prošle godine mu je umrla žena i ostavila ga sa petoro dece. Najstariji sin je malo mlađi od Mahaveli. Često su se, kao deca, igrali po kanalu i hvatali žabe.

Mahaveli se nasmešila i sramežljivo pognula glavu. Otac je brzo izgurao iz sobe i zatvorio vrata. Majka je i dalje bila zabavljena spremanjem pića i hrane u kuhinji. 

Mahaveli se tiho išunjala do male, zemljane staze koja vodi do lagune. Čim je roditeljsku kuću izgubila iz vida počela je da trči. Granje šipražja je grebalo po telu i licu niz koje su se slivale suze. Sela je na svoj omiljeni crni kamen i pustila dušu da se oglasi kroz grlo. Okolo nije bilo nikoga, osim ribara u malom čamcu, dovoljno daleko da je ne vide i ne čuju. Huk talasa prigušio je njen urlik. Svukla je sari i ušla u vodu. Uronila je ka dnu i pratila padinu koja se spuštala sve dublje. Pored nje odjednom se stvorila kornjača.

-          - Ibba, vodi me!

Tog popodneva, dok je sunce peklo crni kamen, Mahavelin najstariji brat pronašao je njen šareni sari. 

U MALDIVSKOM PLAVETNILU

MALDIVI 13-18. 02. 2015.

Po sletanju u Male dočekuje nas velika tabla sa upozorenjima: zabranjen je unos bilo kakvog alkohola, religijskih obeležja, idola, pornografskog materijala, narkotika... i pasa. Svako ko je imao bilo kakvu sumnjivu bočicu u koferu, morao je da prođe detaljni pretres. Menjamo novac u menjačnici na aerodromu jer je po ostrvima to gotovo nemoguće. Mada, kažu, svuda primaju dolare. Monetarni idoli i obeležja mogu da prođu.

Ulazimo u udobni gliser i vozimo se ka Maafušiju. Mrak je i možemo samo da pretpostavimo gde smo. Stižemo nakon malo više od pola sata brze vožnje i stupamo na ostrvo koje u polumraku deluje kao polje posle bitke. Jeste da je svuda beli pesak, ali tu i tamo je prošaran raznoraznim primercima otpada. Dolazimo do hotela koji izgleda kao da je pao iz svemira u sred pustinje: Hotel Beachwood deluje savršeno, od dizajna do nivoa čistoće. Mada nije ono što bi se očekivalo na jednom malom tropskom ostrvu – pre bi se uklopio u ambijent neke zapadnoevropske prestonice.

Maafuši se nalazi 26 km južno od Malea, u Atolu Kaafu. Ostrvo je dugačko 1,3 km, a široko svega 260 m. Ima oko 1.200 stanovnika. Za vreme cunamija 2004. je gadno razoreno. Sada je opšte prisutan trend izgradnje: džakova sa cementom i mešalica ima na svakom koraku.  Sve do 2010. na ostrvu nije bilo turizma, a potom, odlukom vlasti, januara 2010. otvara se prvi 'gesthaus'. Od tada turista je sve više, jer ovo je jedno od najjeftinijih ostrva na Maldivima. Danas ovde ima preko 30 hotela i gesthausa, što, pored ribolova, predstavlja najveći izvor prihoda lokalnom stanovništvu. 

Na jugu ostrva nalazi se zatvor, ograđen visokom metalnom ogradom. Sve to na samo desetak metara od našeg hotela. Sa istočne strane su policijska stanica, mala ambulanta, a na samoj obali neko postrojenje za preradu i - deponija. Prizor ogromne hrpe đubreta po kojoj skakuću gavrani potpuno odudara od tirkizne pozadine. Na severoistoku je plaža na kojoj se kupaju lokalci, gde je bikini strogo zabranjen. Uveče se tu smesti buljuk zabrađenih žena sa decom, rasprostru ćebence i uživaju. Više slobode nudi 'bikini plaža' na severozapadu ostrva, koja je ograđena i dodatno opkrojena restorančićima, prodavnicama i hotelima. Ovo je potpuna suprotnost centralnom delu ostrva gde su kuće u kojima žive Maafušani - niske, bez suvišnih prozora koji gledaju na ulicu, i ograđene visokim zidovima. Tu su i dve džamije sa kojih se svakog jutra u 5 miksuju zvuci. Na zapadu je marina i 'šetalište' sa par restorana (svaka šetnja se ovde brzo završi, iz razumljivog razloga), kao i škola iz koje izlaze deca u snežnobelim uniformama. Dečaci nose pantalone i košulje, devojčice su skroz pokrivene i na glavi nose velike bele marame. 

Tu i tamo, ispred prodavnica ili na ponekoj čistini, stoje čudni metalni okviri sa mrežom - isprva mi deluju kao postolja za gajbe s voćem, međutim docnije vidim lokalce kako tu sede. Nije loše mesto da se divani u hladu kad upeče zvezda...

Jedna tipična ulica na Maafušiju

Plaža za lokalce

Prvog jutra odmah odlazimo do ronilačkog centra Shark Diving School i bukiramo ronjenje za popodne. Dočekuje nas izuzetno ljubazno i poslovno osoblje. Cena zarona je 35 dolara, što ih je više, to je i jeftinije, a uključuje i kompletnu opremu. Za Maldive, vrlo povoljno.

Pored ovog, tu su još dva dajv centra, Maafushi Dive i Passion Divers. Shark Diving School je tek u povoju, i planiraju ekspanziju i pakete tipa smeštaj+ronjenje. Kako se svojski trude, verujem da će to uskoro i postići. 

'Bikini' plaža

Pošto do prvog zarona ima dosta vremena, odlazim na 'našu' plažu sa maskom, disalicom i perajima. Prelazim dug, plitak, tirkizni deo i dolazim do padine gde počinje dubina. Manja jata riba mirno lebde oko korala. Onda se zavlačim među korale u plićaku i nailazim na ceo jedan svet. Hobotnica, lignje, bar 10 različitih vrsta kostoroga sa najrazličitijim šarama, leptiri... 

Kako su na Maldivima struje žestoke, na prvi zaron tog popodneva vode nas na mirno mesto, da nas procene. Olupina Kudagir, 32 metra dubine. Spuštamo se lagano samo nas troje, u daljini se naziru obrisi olupine. Vidljivost je slaba, što znači da ima života. Gledam u dno i ne verujem: svuda oko mene iz peska vire baštenski ugori, najviše što sam do sad imala prilike da vidim. Pritom, uopšte nisu stidljivi. Uvlače se u rupe tek kada im baš priđem. Čudim se što mi vođa zarona ovo uopšte nije najavio. Posle shvatam da je to za njega ništa posebno, uobičajena slika. Nalazim se u raju! Uživali smo oko olupine zajedno sa jatima riba nekih 55 minuta. Pri izronu, vođa zarona nam saopštava zadovoljno da nas sutradan vodi u struju. Prosli smo test.

Murina Gymnothorax favagineus

Sutradan smo ispred ronilačkog centra u pola 9 ujutru, i odmah se ukrcavamo na brod. Pridružuju nam se i drugi ronioci, njih 5-6. Oprema je komplet spremna, boce montirane. Od buke motora ne možemo mnogo da razgovaramo, ali jedan Mađar stiže da nas pozdravi na srpskom. Prvi jutarnji zaron - Myaru Back, 30 metara. Spuštamo se odmah dole dok iznad nas elegantno promiče jato raža. Pozdravlja nas jedna šarena murina (honeycomb moray, Gymnothorax favagineus). Puštamo se niz struju koja nas nosi, kao vetar listić papira. Slike nam se ređaju pred očima, i u jednom trenutku se hvatamo za korale da bismo sve sagledali. Lelujajući kao zastava, ne verujemo šta vidimo: ispred nas poziraju ajkule beloperke i sive grebenske, šepure se kao da su svesne koliko im se divimo. 

Teren, pritom, nije impresivan. Nema naglih promena terena, uglavnom su to blage padine. Korala ima, ali su mali, kao minijaturna kopija egipatskih crvenomorskih (cunami ili El ninjo, ko će ga znati). Zato krupna fauna sve nadoknađuje. Pored ajkula, tu su jata plektorhinkusa, streličara, labrida, hemulida, veliki napoleoni se ređaju jedan za drugim, a pri površini plivaju ogromna jata malih plavih kostoroga. Ribe hirurzi krstare na 5-6 metara i raduju se roniocima: kako se spuštamo, tako prilaze i 'kupaju se' u našim balončićima. 

Druželjubive ribe-hirurzi

Na kraju jutarnjeg zarona, na površini oduševljeno razmenjujemo utiske. Iza nas, još uvek u vodi, neko reče: 'Pa ne mogu da verujem, koji jezik ja to čujem!'. Devojka iz Hercegovine nam oduševljeno prilazi, i čudimo se kako se ljudi iz naših krajeva nađu i na sred okeana. 

Drugi zaron toga dana je na takozvanom 'Seksi rifu'. To je čuvena plažica od petnaestak metara, mali sprud od belog peska u tirkiznom moru. Saznajemo da ovde turistički brodići dovezu ljude i ostave ih - na šta mi se kosa nakostreši na glavi - na ostrvcetu nema ničega osim peska, i iako lepo izgleda iz daljine, ne deluje mi primamljivo ideja da tu budem ostavljena na suncu koje prži. Srećom, idemo pod vodu. Furafathi, kako ga domorodci zovu, mirno je mesto za zaron bez struje. Malo sam razočarana, jer me još uvek  drži adrenalin od prethodnog zarona. Ovo je jedino mesto gde ne videsmo ajkule, ali svakako je vredelo zaroniti ispod belog spruda. 

Sexy reef

Popodne sređujemo utiske, lenčarimo na plaži i jedemo svež kokos. Radujemo se novom, jutarnjem ronjenju. 

Očekivanja nam nisu izneverena. Zaranjamo sutradan na 30 metara na mestu Kandooma Thila. Ajkule, kornjače, napoleoni... Još bolje je na drugom zaronu, Cocoa Corner, 29 metara, ajkule više ne stižem da prebrojim. Na kraju, od nekih 7 metara na gore, ogromna jata riba ljuljuškaju se na struji. Prizor je potpuno nestvaran i ne znam gde pre da gledam. 

Vlasnik centra nam obećava nešto još spektakularnije narednog dana. Obavezno, kažem mu, to nam je poslednji dan ronjenja, mora biti nezaboravan. Odlazimo u Kandooma Caves. To su male pećine, ili više udubljenja u koralima. I tu nas čekaju one - prelepe gate. 

Indijska gata

Njih dve mirno leže na dnu i puštaju nas da im se potpuno približimo. Deluju kao neke pospane domaće mačke. Malo mi je krivo što im remetim san i upadam u kuću nenajavljena, ali moram da ih osmotrim. Atlantske gate sam videla na Karibima, a ove ovde, indijske, deluju mi malo manje i nežnije. 

Veliki napoleon

Žutoperasta tuna

Na drugom zaronu spuštamo se na 26 metara. Mesto Lhohifushi Meedhupparu. Opet ajkule paradiraju dok se držimo za korale na ekstremnoj struji, i toliko smo zaluđeni da u poslednjem trenutku primećujem da samo što nisam ušla u dekompresioni režim. Nevoljno se podižemo i družimo s napoleonima koji nas prate. Velika tuna mirno stoji ispred mene, kao da joj se dopada moj objektiv. Poslednji zaron na Maldivima je definitivno za pamćenje.   

Osim divnih prizora, još jedna sjajna stvar na Maldivima je i temperatura vode: 28-29 stepeni C. Ronili smo bez odela, samo u tankom trikou (koji se preporučuje, jer ipak struje mogu da nas gurnu na neki koral koji žari), zbog čega je potrebno i manje tegova, tim je i veći osećaj slobode pod vodom. Ljudi iz ronilačkog centra posao rade savršeno, montiraju kompletnu opremu pre i između zarona, tako da je na nama samo da uživamo. Brodić kojim se ide na zarone je veoma udoban i prostran, sa velikom gornjom palubom za sunčanje. Za svaku pohvalu.

Brodić ronilačkog centra Shark Diving School

Kada se ne roni, na Maafušiju se može izležavati na plaži, sedeti u kafanici i gledati u pučinu, ili otići na neki od izleta na susedna ostrva. Tu je i par radnjica sa suvenirima sa veoma skromnom ponudom. Hrana po restoranima je definitivno skuplja nego na Šri Lanki, a i dosta lošijeg kvaliteta. Dugo se čeka na najobičniji ručak, i sveukupni utisak je da se Maafušani tek uče turizmu. Dobra volja svakako postoji, i meštani radoznalo posmatraju strance, ljubazno im se javljaju na ulici, ali za bilo šta više, morala bi da postoji intervencija države i pomoć stručnjaka. 

Ipak, ovaj kratki boravak na Maldivima sa samo 7 zarona doneo mi je više ajkula nego prethodna 272 zarona. Šta više, oči su uspele da se odmore na beskrajnom plavom prostranstvu. 

Jedno od letovališta

Metlu u ruke, Maafušani!

Male

U jutro 18. februara krećemo ka Maleu. Vozimo se gliserom preko tirkiznog mora ka džungli od betona i čelika. Puštamo oči da još malo upijaju sve te divne nijanse. U Maleu imamo par sati da procunjamo ulicama. Sve je užurbano, ulice su prepune motorcikala koji su ovde, očigledno, glavno prevozno sredstvo. U glavnom pristaništu nižu se lukobrani i brodići. Male je svakako mnogo napredniji od Maafušija, a ima i dosta stranaca. Na doku, čekajući brodić za aerodrom, vidim gomilu nasmejanih školaraca, obučenih u moderne uniforme. Srećemo ih opet na aerodromu, prilaze nam i pitaju da li možemo da popunimo malu anketu. Radoznalo i slobodno započinju razgovor na odličnom engleskom. Kada ih pohvalim, kažu da je engleski obavezan u školi. Pitam jednu devojčicu šta će biti kad poraste. Pilot! - odgovara kao iz topa. Kažem joj da se nadam da će me voziti prilikom moje sledeće posete Maldivima. 

Male

Školarci

Više o bićima pomenutim u ovom tekstu može se pročitati ovde: http://www.mediafire.com/view/pudvd8kjy91eqv1/DUBINE.pdf